{"id":1301,"date":"2025-08-14T17:30:00","date_gmt":"2025-08-14T17:30:00","guid":{"rendered":"https:\/\/kontekstikulture.me\/?p=1301"},"modified":"2026-02-09T10:31:27","modified_gmt":"2026-02-09T10:31:27","slug":"gordana-ljubanovic-burna-sociolingvisticka-noc-23-septembar-1813-u-dnevniku-don-antuna-kojovica","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/2025\/08\/14\/gordana-ljubanovic-burna-sociolingvisticka-noc-23-septembar-1813-u-dnevniku-don-antuna-kojovica\/","title":{"rendered":"Gordana Ljubanovi\u0107 | Burna sociolingvisti\u010dka no\u0107: 23. septembar 1813. u \u201eDnevniku\u201c don Antuna Kojovi\u0107a"},"content":{"rendered":"\n

Gordana Ljubanovi\u0107 <\/strong>[1]
JU Narodna biblioteka Budve<\/em>
Odjeljenje za zavi\u010dajnu zbirku<\/em>
Budva, Crna Gora<\/em><\/p>\n\n\n\n

Ni\u0161ta \u0161to ljudi \u010dine s jezikom ne ti\u010de se samo\u00a0jezi\u010dkog sistema i strukture, ve\u0107 je uvek u vezi i sa\u00a0pogledom na svet govornika i njihovim svesnim i nesvesnim\u00a0jezi\u010dkim izborima koji im poma\u017eu u samoodre\u0111ivanju<\/em>
Jelena Filipovi\u0107[2]<\/p>\n\n\n\n

Sa\u017eetak: <\/em>Na primeru Budve, u radu se analizira fenomen bilingvalnosti u komunama isto\u010dnojadranske obale u doba mleta\u010dke vladavine. Bilingvalnost se tretira kroz svoje dru\u0161tvene aspekte, odnosno kao diglosija i njena podvrsta \u2013 egzoglosija. Izvedena je makrosociolingvisti\u010dka analiza na osnovu materijala iz Dnevnika<\/em> don Antuna Kojovi\u0107a koji je pisan na italijanskom jeziku. Za razmatranje je uzet dnevni\u010dki zapis od 23. septembra 1813. godine, gde se opisuje prevrat u gradu koji su izvr\u0161ili stanovnici okolnog podru\u010dja. Prou\u010deni materijal je pru\u017eio mogu\u0107nost za kriti\u010dko sociolingvisti\u010dko izu\u010davanje situacione upotrebe jezika, verbalnog repertoara govornika, kao i za analizu konverzacije i jezi\u010dkih izbora. Zahvaljuju\u0107i odlomcima na narodnom jeziku, bilo je mogu\u0107e analizirati preklju\u010divanje jezi\u010dkih kodova u vi\u0161ejezi\u010dnoj zajednici. Koriste se biografske metode kvalitativne analize: analiza teksta i narativa, kao i analiza diskursa. Rad je istovremeno ogled o ulozi ideologije u jeziku, gde se kroz izbor jezika koji vr\u0161i autor dnevni\u010dkog zapisa otkrivaju njegovi stavovi o etnicitetu, rodu i mo\u0107i.<\/p>\n\n\n\n

Klju\u010dne re\u010di<\/em>: Dnevnik Antuna Kojovi\u0107a, Budva, bilingvalnost, diglosija<\/p>\n\n\n\n

UVOD<\/h3>\n\n\n\n

Skromna primorska komuna na ju\u017enom kraju isto\u010dnojadranske obale, koja je posle Morejskog rata skoro ceo vek u svakom pogledu \u017eivotarila kao deo prekomorskih poseda Venecije, takozvane Stato da M\u00e0r<\/em>, 1797. godine je grubo probu\u0111ena iz dreme\u017ea propa\u0161\u0107u aristokratske republike pod \u010dijom je vla\u0161\u0107u bila prethodna tri i po veka. Od tada, do 1813, kad je Austrija po drugi put, i kona\u010dno na dugo vreme zauzela Dalmaciju i ono \u0161to je ostalo od Mleta\u010dke Albanije (Kotor i Budva), ovaj gradi\u0107 je pre\u017eiveo vi\u0161e vladavina: Austrijance (1797\u20131806), Crnogorce i Ruse (1806\u20131807), i Francuze (1807\u20131813). Za to vreme do\u0161lo je do kraha postoje\u0107e ideologije, kao obrasca verovanja i prakse (Myers-Scotton 2006: 135), koja je toliko dugo trajala i bila toliko uvre\u017eena da je Budvanima delovala kao prirodni poredak stvari. Konvencije u ure\u0111enju svakodnevnog \u017eivota zajednice, podela na plemi\u0107e, gra\u0111ane i pu\u010dane, gradska ve\u0107a, Statut i proslave, italijanski jezik kao visoki varijetet a narodni kao niski \u2013 ovaj tip diskursa koji je vekovima postojao u \u201eravnote\u017ei snaga\u201c i bio naturalizovan (Fairclough 1989: 91), odjednom je ba\u010den u vrtlog velike istorije. Drugim re\u010dima, naglo je pomereno te\u017ei\u0161te mo\u0107i (Fairclough 1989: 2): ukinuto je plemstvo, proterani mona\u0161ki redovi, propisane obavezne javne \u0161kole sa svetovnim programom, uveden razvod. Kao \u0161to obi\u010dno bude u vremenima preevrata, silno su izbile i stare lokalne i verske omraze i razmirice, pojavila se prilika da se izmire li\u010dni ra\u010duni ili ne\u0161to prigrabi u op\u0161tem mete\u017eu, pa su Budvani trpeli i od stanovnika svog nekada\u0161njeg contada<\/em> (izvangradski posedi, \u017eupa) i siroma\u0161nih okolnih sela.<\/p>\n\n\n\n

Jedan od oko 11.000 zapisa u dnevniku koji je tokom 32 godine vodio budvanski plemi\u0107 i sve\u0161tenik don Antun Kojovi\u0107 u ovom radu \u0107e poslu\u017eiti kao tekst, u bartovskom smislu, za dekonstrukciju procesa jezi\u010dkog ozna\u010davanja (Gunn 1992: 244\u2013245) i za makrosociolingvisti\u010dku kriti\u010dku analizu diglosijske sredine i bilingvalnog identiteta. U klasi\u010dnoj Fergasonovoj definiciji (Kabatek 2016: 624) diglosija je uvedena kao termin kojim se opisuju dru\u0161tveni aspekti bilingvalnosti. To je sociolingvisti\u010dka situacija u kojoj se dva varijeteta jednog jezika ili dva jezika koriste na istoj teritoriji za razli\u010dite svrhe.[3] Ovaj drugi slu\u010daj, takozvana egzoglosija, odnosi se na Budvu i na junake drame od 23. septembra. Jezici koji figuriraju su italijanski i \u201eslovinski\u201c, i oni stoje u takozvanoj komplementarnoj distribuciji (Filipovi\u0107 2009: 148; Riley 2007: 58). Italijanski je nadregionalni, visoki, a \u201eslovinski\u201c lokalni, neformalni, niski varijetet. Osim \u0161to pove\u0107ava lingvisti\u010dki kapital, znanje italijanskog kreira i simboli\u010dku dominaciju u zajednici (Myers-Scotton 2006: 89). Ako se, dalje, primeni Fi\u0161manova modifikacija Fergasonove definicije i uvedu kriterijumi dru\u0161tvenih funkcija oba varijeteta, kao i \u010dinjenica da ih koriste razli\u010dite dru\u0161tvene grupe, mo\u017ee se zaklju\u010diti da, izuzev kod malobrojne grupe mu\u0161kih obrazovanih pripadnika vi\u0161eg stale\u017ea, kojoj pripada i autor analiziranog teksta, preovla\u0111uje situacija diglosije bez bilingvizma (Kabatek 2016: 625).<\/p>\n\n\n\n

Opis doga\u0111aja od 23. septembra 1813. vi\u0161e je od dnevnika. Zbog obima, zna\u010daja i detaljnog predstavljanja doga\u0111aja ima osobine istorijske proze. Usled njihovog broja, dramati\u010dnosti i brzog smenjivanja ovaj dnevni\u010dki zapis prelazi u domen uzbudljivog izve\u0161taja. Tog dana i no\u0107i \u201estranci su u\u0161li u grad\u201c (Riley 2007: 171). Budvani su se na\u0161li u sna\u017enom sudaru s drugim kulturnim modelom, s drugim \u201euobi\u010dajenim razmi\u0161ljanjem\u201c, drugim \u201epodrazumeva se\u201c i odjednom je njihov svet pokazao svoju arbitrarnu, nesistemati\u010dnu i selektivnu prirodu, nesigurnost i nedoslednost koja se ispoljava i u (ne)kori\u0161\u0107enju upravnog govora i (ne)preklju\u010divanju kodova u Kojovi\u0107evom zapisu. Zbog raznolikosti u\u010desnika u pogledu dru\u0161tvenih identiteta i jezi\u010dkih varijeteta kojima se slu\u017ee, on je bogat izvor za kriti\u010dko sociolingvisti\u010dko izu\u010davanje situacione upotrebe jezika, onako kako je defini\u0161e Lakan (Riley 2007: 7), verbalnog repertoara govornika (Filipovi\u0107 2009: 81), kao i za analizu konverzacije i jezi\u010dkih izbora (Filipovi\u0107 2018: 7). Koriste se biografske metode kvalitativne analize: analiza teksta i narativa (Snape & Spencer 2003: 4), koji sadr\u017ee ono \u0161to je Diltaj nazvao \u201epro\u017eivljeno iskustvo\u201c, ono \u0161to se autoru i ostalim u\u010desnicima dogodilo u odre\u0111enom istorijskom i dru\u0161tvenom kontekstu (Snape & Spencer 2003: 7), kao i analiza diskursa.<\/p>\n\n\n\n

BUDVANSKA KOMUNA<\/h3>\n\n\n\n

Prvi kolonizatori na obalama Mediterana bili su anti\u010dki Grci. Me\u0111utim, oni su svoje naseobine tretirali kao trgova\u010dke postaje, nezainteresovani za ozbiljnije prodiranje u okolinu koju su naseljavala razna plemena. Tako je na tim prostorima nastala prva situacija diglosije bez bilingvalnosti (Kabatek 2016: 630). Najstariji dokumentovani tragovi budvanskog naselja poti\u010du iz helenisti\u010dkog doba, a od tada verovatno datira i kulturna i jezi\u010dka opozicija izme\u0111u obalnog, urbanog, mediteranskog naselja i seoskog zale\u0111a, tipi\u010dna za isto\u010dnojadransku obalu (Ivan\u010di\u0107 2020: 97). Rimski Ilirikum (I\u2013III v.) ve\u0107 ima sve osobine jezi\u010dke i kulturne dihotomije koja \u0107e se produ\u017eiti kroz dualizam slovenstva i latiniteta tokom mnogih budu\u0107ih vekova (Ivetic 2014). Ju\u017enojadranski gradovi su u XI veku do\u0161li pod vlast srpske dr\u017eave i za sve vreme njenog trajanja u dokumentima se pominju kao \u201eZeta i gradovi\u201c ili \u201eDuklja i Dalmacija\u201c, \u0161to ukazuje na to da su bili smatrani za ne\u0161to zasebno i druga\u010dije (\u041a\u043e\u043c\u0430\u0442\u0438\u043d\u0430 2018: 71). U doba Venecije Budva je bila deo onog \u0161to je istori\u010dar Frederik Lejn nazvao \u201ecarstvo pomorskih baza\u201c, koje su najve\u0107im delom dr\u017eane i odr\u017eavane da bi slu\u017eile interesima trgova\u010dke patricijske oligarhije Serenissime<\/em> (O\u2019Connell 2009: 4).<\/p>\n\n\n\n

Sama Budva je tipi\u010dni anti\u010dki grad, sa akropoljem na steni uz more, i gradom sa bazilikom (\u010diji su temelji otkopani tokom rekonstrukcije posle zemljotresa 1979. godine) u podno\u017eju. Anti\u010dka povr\u0161ina starog grada od 3,5 hektara nije se promenila do danas (\u0408\u0430\u043d\u043a\u043e\u0432\u0438\u045b 2007: 162), kao ni broj stanovnika, kojih nikad nije bilo vi\u0161e od sedam do osam stotina (Mrdulja\u0161 2019: 249), \u0161to je svrstava u jednu od najmanjih isto\u010dnojadranskih komunitadi<\/em>. Me\u0111utim, i tako mala, ona ima sve odlike komune koja je izgra\u0111ivana od ranog srednjeg veka po ugledu na italijanske srednjovekovne gradove-dr\u017eave. Ima zidine koje je \u0161tite od neprijatelja i odvajaju od zale\u0111a, okolnu \u017eupu, gradski statut, plemi\u0107ka ve\u0107a, bratov\u0161tine i, pre svega, mentalitet jedinstvene i tesno povezane \u201ezatvorene celine\u201c (Novak 2004). U terminima nema\u010dkog sociologa Ferdinanda Tenisa (T\u00f6nnies 1887. cit. u Riley 2007: 181) ona je pravi gemainschaft<\/em>: mali grad \u010diji se stanovnici \u010dvrsto dr\u017ee zajedno i funkcioni\u0161u na osnovu istorijskih, ili veza privr\u017eenosti; u \u017ei\u017ei je porodica, crkva i susedi; \u010dlanovi dele iste vrednosti, verovanja i obi\u010dajne prakse, i to najve\u0107im delom \u010dine nesvesno i podrazumevaju\u0107i (Riley 2007: 181). Grad istovremeno karakteri\u0161e \u201eusamljenost prema okolnim dru\u0161tvima\u201c i labava integracija s prirodnim zale\u0111em (Raukar 1980\u201381: 176). Ekonomski i civilizacijski jaz izme\u0111u obalnog grada i stanovnika zale\u0111a nikad nije dozvolio ozbiljnije integrativne procese (Ivetic i Roksandi\u0107 2007: 157).<\/p>\n\n\n\n

U vreme Mleta\u010dke Republike u njemu \u017eive plemi\u0107i, gra\u0111ani i pu\u010dani, s polugra\u0111anstvom Venecije (cives de intus<\/em>), istog statusa kao stanovnici Terraferme<\/em>, to jest, poseda u Italiji (Crouzet-Pavan 2023: 366). Okolo su posedi plemi\u0107a i gra\u0111ana, i sela budvanskog zale\u0111a gde \u017eive contadini i paesani.<\/em> Kao najju\u017eniji grad mleta\u010dkih poseda, sa granicom prema Osmanskom Carstvu u neposrednoj blizini, Budva je tipi\u010dno \u201epograni\u010dno dru\u0161tvo\u201c, naviklo da \u017eivi u nesigurnosti i ugro\u017eenosti (Arbel 2014: 128). Prema izve\u0161tajima mleta\u010dkih rektora, teritorijalni kraj Dalmacije bio je u Bokokotorskom zalivu, a Budva sa susednim Pa\u0161trovi\u0107ima bila je sama granica izme\u0111u Dalmacije i (Turske) Albanije (Ivetic i Roksandi\u0107 2007: 270). Zbog prirodnih (obala nepodesna za luku i brodogradnju) i politi\u010dkih okolnosti (pograni\u010dna ta\u010dka kojoj je uvek bila namenjena uloga vojnog utvr\u0111enja i odbrane), uz mali (zbog turskih osvajanja vremenom sve manji) contado<\/em>, Budva nikada nije mogla ra\u010dunati na ekonomsko napredovanje. U njoj su, kao u mnogim dalmatinskim gradovima, uz sitnu trgovinu i sitne surevnjivosti oko mesta u Vije\u0107u ili redosleda u sve\u010danoj procesiji, kako je to u Povijesti Dalmacije<\/em> opisao Grga Novak, \u201eprolazili dani od jematve do jematve, od \u017eetve do \u017eetve, bez ve\u0107ih uzbu\u0111enja, a i bez briga\u201c.<\/p>\n\n\n\n

DEMOGRAFSKA SLIKA,  KULTURNI I LINGVISTI\u010cKI PEJZA\u017d BUDVE DO PADA  VENECIJE<\/h3>\n\n\n\n

Ko je u doba Venecije \u017eiveo na ovom prostoru? Odgovor zavisi od toga ko ga pitamo. \u0160to se ti\u010de Mle\u010dana, u Dalmaciji su \u017eiveli Dalmatinci i dr\u017eava nije pravila razliku izme\u0111u Slovena i Italijana. Za njih je najupadljivija bila dru\u0161tvena suprotnost izme\u0111u \u201evi\u0161e civilizovanih\u201c stanovnika gradova i zaostalih stanovnika zale\u0111a (Wolff 2001: 11). U pravnom, ekonomskom, politi\u010dkom, kulturnom smislu prve nikad nisu tretirali kao ravne sebi, a prema drugima su do kraja vladavine imali dvojak odnos, koji je oscilirao izme\u0111u opreznog zaziranja zbog njihovog plemenskog i li\u010dnog ponosa i sa\u017ealjenja zbog endemskog krajnjeg siroma\u0161tva, izme\u0111u osude naravi i obi\u010daja i blago naklonog razumevanja. O tome svedo\u010de mnogobrojne relationes <\/em>(izve\u0161taji rektora mleta\u010dkoj vladi) (Ivetic i Roksandi\u0107 2007: 157). Tek austrijski popisi u XIX veku razlikuju stanovnike, jo\u0161 uvek ne prema maternjem, nego prema jeziku kojim se slu\u017ee, i otkrivaju da u Dalmaciji ne \u017eive Dalmatinci, ni Iliri, Vlasi ni Morlaci (Morovlachos<\/em>, Crni Vlasi) nego srpsko-hrvatska ve\u0107ina i italijanska manjina (Wolff 2001: 322). Stanovnici grada svoj dru\u0161tveni identitet nisu gradili na nacionalnoj pripadnosti nego na identifikaciji sa gradskom komunom i njenom kulturom, kroz ro\u0111a\u010dke veze, pripadanje bratov\u0161tinama, u\u010destvovanje u gradskom ve\u0107u i ritualima zajednice, kao i kroz su\u010deljavanje sa \u201edrugima\u201c, onima izvan gradskih zidina. Jezik, bilo italijanski ili schiavonesco<\/em>, imao je va\u017enu, ponekad diskriminatornu ulogu, ali je bio prvenstveno klasna kategorija. Italijanski, kao obele\u017eje komunalne elite, bio je klasna oznaka koju je mogao preuzeti i do\u0161ljak (Raukar 1980\u20131981: 179). <\/p>\n\n\n\n

Budva je nedostatak stanovni\u0161tva do kojeg je dolazilo zbog ratova, pohara i epidemija \u2013 posle Kandijskog rata koji je trajao 25 godina (1645\u20131669) broj stanovnika je pao na manje od 600 \u2013 uvek nadokna\u0111ivala doseljavanjima iz u\u017eeg (najvi\u0161e Pa\u0161trovi\u0107i, ali i Pobori, Maini, Braji\u0107i, Grbalj) i \u0161ireg zale\u0111a (Crna Gora, Hercegovina, Albanija). Neki od tih doseljenika su prelazili u katoli\u010danstvo, u\u010dili jezik(e), vremenom se peli uz dru\u0161tvene lestvice, kupovali polo\u017eaje ili ih dobijali kroz sistem grazie <\/em>(Arbel 2014: 190) i ulazi li u gradska ve\u0107a. Tako ima primera da su u popisu iz sredine XVII veka neke porodice navedene kao gra\u0111anske, da bi vek kasnije bile u spisku plemi\u0107a, kao \u0161to je slu\u010daj s porodicom Kojovi\u0107. Identitetsko iskustvo koje su Budvani stvarno \u017eiveli nije bilo jednostavno. Pored jezika i religije, njega su odre\u0111ivali i ekonomski, pravni i dru\u0161tveni status koji se kombinovao sa ono malo politi\u010dkog uticaja koliko je Venecija ostavila komuni u koloniji, kao i pol (O\u2019Connell 2009: 10). U svakom slu\u010daju, stanovnici ove komune su sebe nazivali Budvanima i smatrali se u prvom redu njenim dr\u017eavljanima, a tek potom venecijanskim. Okolo je \u017eivelo seosko stanovni\u0161tvo koje je radilo na zemlji posednika i na svojim imanjima, bavilo se posnom zemljom i stokom. Kroz duge procese migracija u njemu su se izme\u0161ali Sloveni sa ostacima preslovenskih naroda, romanizovanih Ilira, Avara i drugih, sedentarni zemljoradnici sa lutaju\u0107im sto\u010darima. Oni su sebe zvali po plemenima kojima su pripadali: Pa\u0161trovi\u0107i, Maini, Pobori, Braji\u0107i ili po bratstvima u okviru plemena. Svuda oko grada preovla\u0111ivalo je srpsko pravoslavlje, pre svega zbog toga \u0161to su pravoslavni sve\u0161tenici bili mnogo vi\u0161e prisutni \u201ena terenu\u201c od katoli\u010dkih, koji su \u010desto oklevali i izbegava li da idu u krajeve \u010diju je zaostalost i opasnost vrlo slikovito opisao barski nadbiskup Marin Bici u svom izve\u0161taju o vizitaciji 1610. godine (Bici 1985). Sve\u0161tenstvo i narod su govorili istim jezikom, prolazili kroz iste dru\u0161tvene doga\u0111aje, delili mr\u017enju prema Rimu i katoli\u010danstvu, a delimi\u010dno i neraspolo\u017eenje prema stranim vladarima (Arbel 2014: 169). Osim toga, iza granica budvanskih sela po\u010dinjala je Crna Gora, sa vladikom koji je imao rezidencije u manastirima Podostrog i Stanjevi\u0107i, nadomak gradskih zidina. <\/p>\n\n\n\n

Kulturnu i eti\u010dku distancu izme\u0111u grada i zale\u0111a dobro ilustruje komentar seljaka iz Dalmatinske zagore, upu\u0107en Mle\u010daninu \u2013 putniku koji je u selu ostavio lep utisak. U putopisu na italijanskom ova izjava je navedena u originalu: \u201eGospodine, ti nissi Lanzmanin, tissi Vlah!\u201c (Fortis 1774. cit. u Wolff 2001: 170), \u0161to zna\u010di da se ne pona\u0161a kao Italiano \u2013 poltrone<\/em>, nego kao jedan od njih, sa svim pozitivnim konotacijama koje iz perspektive govornika nosi \u201emi\u201c, nasuprot \u201eoni\u201c. S druge strane, Fortisovo preklju\u010divanje kodova na ovom mestu u tekstu je podsetnik da \u010dak i najuljudniji \u201edrugi\u201c govore stranim jezikom, \u0161to je govorna ekspresija stranih obi\u010daja i naravi, sve u svemu, potpuno nerazumljivo \u010ditaocu u Veneciji (Wolff 2001: 166). Mo\u017ee se re\u0107i da je ovde re\u010d o razli\u010ditim kulturnim, a ne samo lingvisti\u010dkim pejza\u017eima u \u010dijim simbolima dve grupe \u017eive i misle (Filipovi\u0107 i Vu\u010do 2019: 348). <\/p>\n\n\n\n

Sociolingvisti\u010dka situacija u budvanskom kraju na prelazu iz XVIII u XIX vek bila je veoma raznolika. Kao govorni varijeteti koristili su se venecijanski italijanski i jezik koji je imao mnogo naziva: naj\u010de\u0161\u0107e ilirski ili slovenski, re\u0111e ra\u0161anski, vla\u0161ki, srpski, hrvatski. Kao \u0161to su u to doba razli\u010dito imaginirali narod, kao Dalmatince, Ilire, Slovene, Vlahe, Mle\u010dani nisu bili sigurni ni kako da zovu njiihov jezik. Bio je to ijekavski i (delimi\u010dno) ikavski dijalekt \u0161tokavskog govora. U pisanju su se koristili latinski, toskanski italijanski i crkvenoslovenski. Pisalo se latinicom i predvukovskom \u0107irilicom (Ivan\u010di\u0107 2020: 85). <\/p>\n\n\n\n

Pored tradicionalnih funkcija, reprezentuju\u0107e i komunikativne, jezik i ovde pokazuje tendenciju da obele\u017eava dru\u0161tveni identitet, to jest, ima ekspresivnu funkciju (Riley 2007: 8, 93). Dru\u0161tveni identitet zna\u010di identifikovanje sa odre\u0111enom grupom i njenom kulturom i razlikovanje od drugih grupa (Kabatek 2016: 625). U gradu, italijanskim su govorili \u010dinovnici iz Venecije, te pripadnici lokalnog plemstva i gra\u0111anstva u javnosti. Narodnim jezikom su govorili ni\u017ei slojevi: zanatlije, ribari, radnici, sluge, kao i \u017eene. Celo zale\u0111e nije ni znalo drugi jezik. Govorni italijanski u gradovima Dalmacije sastojao se od toskanskih i re\u010di starog venecijanskog, sa primesama lombardskog i pulje\u0161kog govora (Metzeltin 2009: 212). Poznato je da Venecija nije imala nikakvu jezi\u010dku politiku, ni u matici, ni u kolonijama. Jo\u0161 u renesansi u gradu na lagunama \u010distim venecijanskim govorom slu\u017eili su se samo pripadnici najni\u017eih slojeva. Budu\u0107i da ni kultivisana upotreba nije bila vezana za neki kanon, ovaj varijetet je lutao, naginju\u0107i u po\u010detku latinizovanom padovanskom koineu zvanom Veneto illustre<\/em>, koji je bio poznat po svojoj hibridnosti, a kasnije sve vi\u0161e ka toskanskom italijanskom, koji \u0107e zahvaljuju\u0107i Danteu i Petrarki na kraju postati standardni varijetet (Tuttle 1997: 263). U Dalmaciji, dr\u017eavi je bilo va\u017eno da se uprava, sudstvo i blagajna vode na italijanskom, za ostalo se nije zanimala. \u0160kole za malobrojnu decu koja su se \u0161kolovala pla\u0107ale su same komune \u2013 ako su imale sredstava ili su redovnici (naj\u010de\u0161\u0107e franjevci i dominikanci) dr\u017eali privatne \u0161kole. Nastava je bila na italijanskom jeziku, uz koji se u\u010dilo i malo latinskog. Italijanski je jezik uprave, poslovanja i ozbiljnih razgovora. Narodnim govorom se bilingvalni gra\u0111ani slu\u017ee u ku\u0107i, u porodici, u privatnom \u017eivotu, o \u010demu postoje mnogobrojni dokazi (na primer: Metzeltin 2009: 211). Njihova komunikativna kompetencija (Riley 2007, cit. u Filipovi\u0107 2009: 13) na visokom je nivou, a biranje jezi\u010dkih varijeteta za razli\u010dite situacije odra\u017eava i vrednosti koje kao govornici pridaju odre\u0111enim domenima (Fishman 1965, cit. u Myers-Scotton 2006: 77). Italijanski na zasedanju Vije\u0107a sugeri\u0161e formalnost i va\u017enost tog posla koji mogu da obavljaju samo malobrojni, odabrani, najbolji \u010dlanovi zajednice. Narodni jezik u dru\u0161tvu \u017eene i dece nema statusnu nego afektivnu vrednost, ne upu\u0107uje na manji zna\u010daj koji se pridaje tom domenu i u\u010desnicima u verbalnoj komunikaciji \u2013 tu ulogu ima komunikacija sa poslugom i pripadnicima socijalno ni\u017eih slojeva, nego na intimnost i ose\u0107ajnost koji u njemu vladaju. <\/p>\n\n\n\n

Po konvenciji, teolo\u0161ka, filozofska i nau\u010dna dela pisana su na latinskom. Italijanski je bio rezervisan za ozbiljniju knji\u017eevnost, memoare i istorijska dela. Na narodnom jeziku zapisivana je najvi\u0161e narodna poezija i knji\u017eevnost koja je stvarana po ugledu na narodnu. <\/p>\n\n\n\n

Latinicom su, naravno, pisani latinski i italijanski tekstovi, ali i oni na narodnom jeziku. Me\u0111utim, za razliku od \u0107irilice ili glagoljice, latinica nije prikladna za zapisivanje svih slovenskih glasova i to je pri\u010dinjavalo velike probleme. Prvi italijansko-latinsko-slovenski re\u010dnik, posle vi\u0161ejezi\u010dnog re\u010dnika Fausta Vran\u010di\u0107a iz 1595. sa nepunih 4.000 slovenskih re\u010di uradio je isusovac Jakov Mikalja i dodao mu kra\u0107e razmatranje o ortografiji. Re\u010dnik, pod nazivom Blago jezika slovinskoga<\/em>, objavljen je 1651, ali nije postao standard za pisanje \u201eslovinskih\u201c re\u010di. Naro\u010ditu te\u0161ko\u0107u su predstavljali prednjonep\u010dani frikativi i afrikate: \u0161 i \u017e, odnosno \u010d i \u0107. Situacija je bila takva da je hrvatski lingvist Tomo Mareti\u0107, izu\u010davaju\u0107i ovu problematiku, nabrojao po 18 na\u010dina za pisanje glasova \u010d i \u017e, i \u010dak po 22 na\u010dina za zapisivanje glasova \u0107 i \u0161 (\u0160imunkovi\u0107 1990: 71). O\u010digledno da su oni koji su hteli da pi\u0161u radije to \u010dinili na italijanskom, zbog svog obrazovanja i konvencije, ali i zbog toga \u0161to su narodni jezik uglavnom zapisivali po sluhu. Pravoslavna crkva se slu\u017eila predvukovskom \u0107irilicom. Izvan nabrojanih grupa, onih koje bismo danas nazvali \u201ebeli povla\u0161\u0107eni mu\u0161karci\u201c, me\u0111u ostatkom stanovnika grada oba pola, kao i na selu, suvereno je vladala nepismenost.<\/p>\n\n\n\n

Mo\u017ee se re\u0107i da su sociolingvisti\u010dke determinante upotrebe jezika: obrazovanje \u2013 u komunalnoj ili redovni\u010dkoj \u0161koli ili manastirsko; dru\u0161tveni polo\u017eaj \u2013 plemi\u0107, gra\u0111anin ili pu\u010danin, sve\u0161tenik ili seljak; geografska pozicija \u2013 gra\u0111anin ili stanovnik \u017eupe i pol \u2013 \u017eene se po pravilu nisu \u0161kolovale niti su znale italijanski (Ivan\u010di\u0107 2020: 98). Njima treba dodati i jezi\u010dki domen, kao sferu jezi\u010dkog anga\u017emana \u2013 javni ili privatni (Filipovi\u0107 2015: 24). Jezi\u010dka aktivnost se odvijala u stalnoj me\u0111uigri pisanog latinskog, govornog i pisanog italijanskog i \u2013 prete\u017eno \u2013 govornog narodnog jezika (Sadovski-Kornprobst 2021).<\/p>\n\n\n\n

BUDVANSKI KANONIK DON ANTUN KOJOVI\u0106<\/h3>\n\n\n\n

U 34. poglavlju prve knjige Budvanskih anala<\/em>, koje je Kojovi\u0107ev sugra\u0111anin don Krsto Ivanovi\u0107 pisao izme\u0111u 1650. i 1653. godine, u spisku ku\u0107a starih pu\u010dana \u2013 gra\u0111ana (antico cittadino<\/em>) sre\u0107e se i porodica Cojo\/Kojo (Ivanovi\u0107 1650: 336). Jedan vek kasnije, 1751. godine, u mati\u010dnoj knjizi parohijske Crkve Svetog Ivana Krstitelja u Budvi zabele\u017eeno je da se u porodici (sada ve\u0107) plemi\u0107a Nikole Matijinog Kojovi\u0107a i An\u0111eline, k\u0107eri Simona Santa Trinita, rodio sin Antun.[4] Bio je najstariji od sedmoro dece i zajedno sa dve sestre jedini koji je do\u017eiveo odraslo doba.<\/p>\n\n\n\n

Posle osnovnog \u0161kolovanja, mogu\u0107e kod fratara franjevaca koji su imali samostan u gradu i dr\u017eali privatnu \u0161kolu, Kojovi\u0107 je oti\u0161ao na studije u Ilirski kolegijum u Loretu, kao jedan od dva pitomca u kvoti namenjenoj Barskoj nadbiskupiji (Devi\u0107 2006: 448). Kolegijum su vodili isusovci, studije su trajale \u0161est godina, a Kojovi\u0107 je studirao prava i teologiju i vratio se u domovinu sa titulom doktora \u201eod oba prava\u201c. Prema dostupnim izvorima, ostatak dugog \u017eivota proveo je u Budvi. Tu je postao paroh, a zatim kanonik Crkve (katedale) Sv. Ivana, u apostolskom vikarijatu koji je u Budvi osnovan po ukidanju biskupije (posle Kiparskog rata 1570\u20131573). Me\u0111utim, njegova crkvena karijera nije tekla glatko, naprotiv. Zbog toga \u0161to je podr\u017eao sestru Katarinu kad je oti\u0161la od mu\u017ea i vratila se u roditeljsku ku\u0107u, te joj pomagao da se trajno r\u0430zdvoji od mu\u017ea, bio je \u010dak suspendovan na pet godina od vr\u0161enja svetih obreda. Katarina je kasnije, dugi niz godina, svojim ispadima i lo\u0161om naravi remetila bratu \u017eivot i naru\u0161avala ugled. Neslaganja sa crkvenom upravom su se nastavila i kulminirala kad je prigrlio ideje Francuske revolucije i za vreme francuske uprave u\u0161ao u novoosnovanu kotorsku slobodnozidarsku Lo\u017eu Sv. Ivana \u2013 prijatelja slobode. Ali Kojovi\u0107 se ni tu nije zaustavio, nego je u svojoj sredini zdu\u0161no agitovao za slobodarske i prosvetiteljske ideje, pa je u kotorskoj masonskoj lo\u017ei bilo upadljivo mnogo Budvana. Ina\u010de, Francuzi su u Dalmaciji, gde je sve\u0161tenstvo bilo najuticajniji stale\u017e, smatrani bezbo\u017enicima i neprijateljima vere, a kler je, zajedno s razvla\u0161\u0107enim plemstvom, bio njihov najve\u0107i neprijatelj (Novak 2004). Zbog toga je iza\u0161ao na glas kao pristalica Francuza i njihove vlasti, \u0161to ga je zamalo ko\u0161talo \u017eivota u \u201erevoluciji\u201c, o kojoj je ostavio \u017eivo i detaljno svedo\u010danstvo.<\/p>\n\n\n\n

Pored toga \u0161to je savesno vr\u0161io pastirsku slu\u017ebu, o \u010demu na vi\u0161e mesta pi\u0161e u svojim Memoarima<\/em>, Kojovi\u0107 je potpuno uronio u \u017eivot svog grada. Dr\u017eao je \u0161kolu, bio organizator crkvenih i gradskih sve\u010danosti, pisac prikladnih govora i \u0161aljivih pokladnih drama, svirao je violinu u ku\u0107nom pozori\u0161tu \u017eene poslednjeg mleta\u010dkog vojnog upravnika grada, Kjare Zorzi, vr\u0161io razne civilne, a u burnim vremenima i vojne gradske slu\u017ebe, redovno vodio dnevnik, pisao anale grada i memoare<\/em>. Uva\u017eavali su ga i pravoslavni stanovnici; upravo je on sastavio molbu mleta\u010dkim vlastima da se najzad odobri podizanje pravoslavne crkve u gradu. U predgovoru uz prepis delova iz njegovog Dnevnika Risto Kova\u010di\u0107 ga je ovako okarakterisao: \u201eIz svega se rukopisa vidi kao i iz ovih bilje\u017eaka, da se kanonik Kojovi\u0107 mije\u0161ao u sve posle svog rodnog mjesta, ne kao prosto va\u017eno, nego kao najva\u017enije lice, kao njeki faktotum: on je bio i duovnik i vojnik, i matros i kanunijer, i u\u010ditelj i kuvar, i glavar i pandur, i liberalac i konservativac, i suista i komunac, i demokrat i aristokrat, i vladin i narodan, i mu\u0161ko i \u017eensko, \u0161to je god ko htio, sve i sva\u201c (\u041a\u043e\u0432\u0430\u0447\u0438\u045b 1878: 7). Sociolingvisti\u010dki, u terminima teorije mre\u017ee, mo\u017ee se re\u0107i da je bio va\u017eno \u010dvori\u0161te mre\u017ee velike gustine i snage veza (Myers-Scotton 2006: 72). \u010clanovi dvadesetak budvanskih plemi\u0107kih porodica bili su mnogostruko povezani ro\u0111a\u010dkim i prijateljskim vezama kroz vi\u0161e generacija, a te veze su se, prvenstveno putem brakova, prelivale i na gra\u0111anstvo. U samom gradu, me\u0111u 700\u2013800 stanovnika \u201esvako je svakog znao\u201c, ljudi su se svakodnevno sretali i zajednica je bila \u010dvrsto povezana. <\/p>\n\n\n\n

Li\u010dna svedo\u010danstva o ljudima i vremenu koje je poznavao do nas su do\u0161la u dve sa\u010duvane knjige Dnevnika (1805\u20131832), dve knjige Memoara<\/em>, tridesetak pesama i dve pokladne komedije. S obzirom na ekstrovertnu prirodu i uzbudljiv, ponekad sasvim dramati\u010dan, istorijski period u kom se odvijao njegov \u017eivot, Kojovi\u0107 se u svim svojim delima kao pa\u017eljiv posmatra\u010d vi\u0161e bavio stvarnim \u017eivotom nego literaturom. Pomalo neo\u010dekivano za dana\u0161njeg \u010ditaoca, Dnevnik je dobrim delom pisan u tre\u0107em licu, \u0161to ostavlja neobi\u010dan utisak: kao da je autor istovremeno i prisutan i izme\u0161ten iz onog o \u010demu pi\u0161e. U Kojovi\u0107evoj prozi ponegde ima biografskih podataka, retkih i krajnje diskretno izra\u017eenih li\u010dnih stavova, ali preovla\u0111uje hronika grada: \u017eivot na ulici, trgu, pijaci, u maslinjaku, vinogradu, me\u0111u ribarima, kao i na sve\u010danim ru\u010dkovima i ve\u010derama u ku\u0107ama bogatijih Budvana. Svoju poetiku je izlo\u017eio u uvodu u Memoare<\/em>: \u201eHo\u0107u da ne i\u0161\u010dezne uspomena na svaki doga\u0111aj, pa makar koliko gorka ona bila \u2013 i to istinitim opisivanjem\u201c (\u041a\u043e\u0458\u043e\u0432\u0438\u045b 1996: 17).<\/p>\n\n\n\n

Osim pesama i \u0161aljivih komedija, sva Kojovi\u0107eva proza je na italijanskom jeziku i u sociolingvisti\u010dkom smislu on je tipi\u010dni bilingvalni obrazovani mu\u0161karac iz vi\u0161eg dru\u0161tvenog sloja u egzoglosijskoj sredini, na na\u010din koji je karakteristi\u010dan za Stato da M\u00e0r. \u010cesto citirani odeljak iz slu\u017ebenog izve\u0161taja mleta\u010dkog sindika \u0110ovanija Batiste \u0110ustinijanija iz 1553. (Metzeltin 2009: 212) daje sliku sociolingvisti\u010dke situacije u Dalmaciji, koja se nije menjala ni narednih vekova. On ka\u017ee da u Zadru, koji je sedi\u0161te pokrajine, plemi\u0107i \u017eive i odevaju se na italijanski na\u010din, kao lingua franca govore venecijanski varijetet italijanskog (franco come lingua veicolare), dok svi pu\u010dani \u017eive po narodnim obi\u010dajima. Za \u0160ibenik ka\u017ee da su no\u0161nja stanovnika, njihov govor i op\u0161tenje skroz slovenski. Sve \u017eene se obla\u010de na narodni na\u010din i gotovo nijedna ne zna da govori italijanski (Giustiniani 2011). \u0110ustinijani potvr\u0111uje status slovenskog ili dalmatinskog (slavo, dalmatino<\/em>) kao \u201ejezika maternjeg i porodi\u010dnog\u201c (lingua materna e familiare<\/em>) (Dotto & Vuleti\u0107 2019). Sli\u010dno \u0107e pisati polovinom XIX veka nema\u010dki putopisac, istori\u010dar i geograf Johan Georg Kol (Kohl 1856): \u201e\u0161to se ti\u010de jezika, svi su bilingvalni; u stvari, uz slovenski, oni govore i razumeju italijanski koji je jezik poslovanja i u\u010dtivog razgovora […] u porodici uvek govore slovenskim\u201c (Metzeltin 2009: 212).<\/p>\n\n\n\n

Sklonost da \u017eivi u zajednici i sa zajednicom, kombinovana sa interesovanjem za knji\u017eevnost, vodili su Kojovi\u0107a da iza\u0111e iz konvencije i usmeri se ka pisanju tekstova na narodnom jeziku. Pored pesama \u2013 od sa\u010duvanih, 27 je na \u201eslovinskom\u201c i \u010detiri na italijanskom, i \u0161aljivih drama \u2013 obe na narodnom jeziku, u italijanskoj prozi Kojovi\u0107a nailazi se na pojavu preklju\u010divanja kodova, to jest, na odlomke na narodnom jeziku. Pitanje koji je jezik bio njegov maternji jeste pogre\u0161no pitanje. U govoru, kao tipi\u010dni bilingval, verovatno ni on nije podjednako vladao sa oba jezika, jednostavno zato \u0161to ih je koristio u razli\u010ditim situacijama i sa razli\u010ditim sagovornicima (Wolff 2001: 34). \u010cini se da se na njega mogu primeniti re\u010di Vilovskog o Stefanu Mitrovu Ljubi\u0161i (koji je bio u\u010denik u Kojovi\u0107evoj \u0161koli). Vilovski je zabele\u017eio da je Ljubi\u0161i italijanski bio drugi jezik, da \u201emu je taj govor tekao iz usta kao med i da ga je hitrije govorio nego srpski jer se u svojoj mladosti vi\u0161e slu\u017eio talijan\u0161tinom\u201c (\u0412\u0438\u043b\u043e\u0432\u0441\u043a\u0438 1908: 44, cit. u Tepav\u010devi\u0107 2019: 18). Lako je zamisliti da je na pija\u010dni dan, na putu od crkve do trga nekoliko puta menjao jezik. Sa slu\u017eavkom bi se na vratima oprostio na \u201eslovinskom\u201c; ako bi putem sreo gradona\u010delnika ili sudiju, na italijanskom bi popri\u010dali o dopisu koji treba da pripremi Vije\u0107e; na trgu bi sa seljankom koja je u grad donela smokve pregovarao o ceni na \u201eslovinskom\u201c; ako bi u povratku nai\u0161ao na nekog od svojih malih \u0111aka, na \u201eslovinskom\u201c bi ga opomenuo da ne tr\u010di ulicom, ako bi bio neki deran od desetak godina, to bi mo\u017eda uradio na italijanskom… Ovakav obrazac neprekidnog preklju\u010divanja kodova tako\u0111e ima svoje zna\u010denje. On upu\u0107uje na dvostruki identitet i u\u010de\u0161\u0107e u obe kulture koje obele\u017eavaju jezici (Myers-Scotton 2006: 167), to jest, na pozitivan stav prema oba jezika, bez \u017eelje da se naglasi izdvojenost iz \u201edruge\u201c zajednice (Myers-Scotton, cit. u Smith 2022: 917).<\/p>\n\n\n\n

\u201eREVOLUCIJA\u201c OD 23. SEPTEMBRA 1813. GODINE<\/h3>\n\n\n\n

Francuska vladavina u Boki okon\u010dala se u jesen 1813. godine i o\u010dekivao se ponovni dolazak Austrijanaca. Kao u leto 1797, kad su se iz Venecije vratili odredi lokalnih regruta, anga\u017eovanih za odbranu Republike od Napoleona, i doneli vest da je ona prestala da postoji, a austrijska vojska postepeno napredovala na jug, u obalnim komunama je nastalo kome\u0161anje i bezvla\u0161\u0107e. U Budvi su oba puta u vremenski prorez izme\u0111u dve vlasti u\u0161li stanovnici gradskog okru\u017eja i Crnogorci, na \u010delu s vladikom Petrom I Petrovi\u0107em. Prvi put je \u201evladika krenuo Crnogorce\u201c kad je skup\u0161tina Mleta\u010dke Albanije odr\u017eana u Kotoru zaklju\u010dila da ne priznaje novu demokratsku vlast u Veneciji i zamolila crnogorskog vladiku za pomo\u0107 protiv Francuza. Ta \u201evlast mitropolitova\u201c u Budvi je trajala mesec i po dana, od 14. jula do 28. avgusta 1797, kad su prema odredbama Kampoformijskog mira ovu teritoriju preuzeli Austrijanci. Drugi put se ponovilo isto. Kao jedini preostali autoritet, opet je o\u010dekivan mitropolit, da bi se o\u010duvao kakav-takav red i dobila za\u0161tita od osvetoljubivih i plja\u010dka\u0161ki nastrojenih suseda \u2013 stanovnika op\u0161tina koje su francuskom administrativnom reformom postale deo budvanskog sreza. Okretanje ovih gradova, sna\u017eno pro\u017eetih kulturom i jezikom Venecije, u te\u0161kim vremenima ka vo\u0111i \u201edivljih\u201c Crnogoraca nije bilo slu\u010dajnost. Bio je to ishod vekovnog \u017eivota uz druge. Primorske komune su od pamtiveka bile okru\u017eene \u201edruga\u010dijima\u201c. U vreme o kojem je re\u010d za Kotor i Budvu bili su to, pre svega, okolna plemena i Turci. Nekada\u0161nji kotorski contado Grbalj, kao i budvanski contadi, zajedno s Pa\u0161trovi\u0107ima, bili su naseljeni isklju\u010divo slovenskim stanovni\u0161tvom srpske pravoslavne vere. Stanovnici gradova su razli\u010ditost \u017eupljana do\u017eivljavali druga\u010dije nego razli\u010ditost Turaka: sa \u017eupljanima, kao i sa Crnogorcima, delio se jezik i vera \u2013 kakva bila, ali ipak hri\u0161\u0107anska (Ivetic i Roksandi\u0107 2007: 271). Zbog toga su oni bili bli\u017ei i poznatiji. Radili su na zemlji gra\u0111ana, dolazili u gradove i na pija\u010dne trgove, pojedini se i trajno doseljavali. U nekim gradskim crkvama se bogoslu\u017eilo po oba obreda. \u017divot sa njima je bio trajna \u010dinjenica i utisak je da se, uz sve rezerve, \u201epravoslavna razli\u010ditost\u201c prihvatala tradicionalno i po navici. Tu je na delu bila i \u201eprakti\u010dna tolerantnost\u201c (Ivetic i Roksandi\u0107 2007: 281), kao kulturno obele\u017eje komuna koje su celokupnu dru\u0161tvenu komunikaciju zasnivale na na\u010delu pregovaranja, kroz metode pokroviteljstva, kumovskih i ro\u0111a\u010dkih veza i razmene usluga. To je tako\u0111e bilo temeljno na\u010delo politike Venecije u kolonijama i njen na\u010din da odr\u017ei na okupu teritorije \u010dije su glavne karakteristike udaljenost od matice i raznovrsnost pravnih tradicija, vera, etnija i jezika njenih stanovnika (O\u2019Connell 2009: 2).<\/p>\n\n\n\n

Don Antun Kojovi\u0107 je ostavio obiman zapis o danu i no\u0107i prevrata koji je nazvao \u201erevolucijom\u201c, kad je francuska uprava okon\u010dana, a nova jo\u0161 nije bila izvesna, o dramati\u010dnim doga\u0111ajima \u010diji je bio u\u010desnik i svedok. Po kompoziciji teksta, kao i zbog toga \u0161to je autor tog dana zadobio rane od kojih se dugo oporavljao, mo\u017ee se zaklju\u010diti da zapis nije dnevno aktuelan, to jest, da je pisan naknadno, mo\u017eda i nekoliko nedelja posle doga\u0111aja na koje se odnosi. Prepri\u010dani dnevni\u010dki zapis je skup kvalitativnih podataka koji su nastali prirodno, kreiranjem dokumentarnog svedo\u010danstva relativno brzo posle stvarnih doga\u0111aja (Ritchie 2003: 35). Na njega se mo\u017ee primeniti metod analize dokumenta i analize konverzacije sa primarnim fokusom na jeziku, konstrukciji i strukturi govora, kao i interakciji govora i teksta (Spencer, Ritchie & O\u2019Connor 2003: 200). Odgovor na metodolo\u0161ko pitanje koje stoji u pozadini \u2012 kako se govor mo\u017ee prou\u010davati na osnovu pisanog dokumenta, nalazi se u \u010dinjenici da je usmenost vidljiva kroz citate (Sadovski-Kornprobst 2021: 218, 221). U materijalu koji se analizira ima dosta primera upravnog govora. U izjavama i dijalozima u\u010desnika doga\u0111aja, procesu autorovog bele\u017eenja i na\u0161eg \u010ditanja i tuma\u010denja njegovih jezi\u010dkih izbora otkriva se trenutak \u201eprevrata\u201c, kriza kulturnih obrazaca koji defini\u0161u me\u0111uljudske odnose i stvaraju dru\u0161tvenu hijerarhiju (Filipovi\u0107 2015: 24). Drugim re\u010dima, dru\u0161tveni prevrat se ne \u010dita samo na semanti\u010dkom nivou, nego i u strukturi iskaza u\u010desnika i autorovom filteru koji u datoj situaciji propu\u0161ta ili ne propu\u0161ta direktni govor ili odre\u0111eni varijetet u tekst. \u010citalac mo\u017ee sam da menja tu strukturu, ako \u017eeli bli\u017ei ili dalji pogled na opisana de\u0161avanja i karaktere. <\/p>\n\n\n\n

Dana 22. septembra 1813. u gradu jo\u0161 ima francuske vojske oli\u010dene u odredu Hrvata koji \u010deka brod za evakuaciju. Na zidinama su panduri \u2013 regrutovani uglavnom iz op\u0161tina Maina, Pobora i Brai\u0107a, ne\u0161to \u017eandarma, narodna stra\u017ea i drugi gra\u0111ani, me\u0111u kojima je i nekoliko dobrovoljaca Pa\u0161trovi\u0107a, svi spremni za odbranu. Kao taoci, zadr\u017eani su po tri ugledna \u010dlana okolnih plemena Pobora i Maina. Po nare\u0111enju komandanta grada Kristijanovi\u0107a, ujutro su zazidana bo\u010dna gradska vrata, a panduri koji obavljaju taj posao komentari\u0161u ga re\u010dima: \u201eDanas gradi, sutra razgra\u0111uj\u201c (danas gradi sciutra cemo razgragievati<\/em>).[5] Otvorena su samo glavna vrata, prema kopnu. Sti\u017eu glasovi da se vladika s Crnogorcima spu\u0161ta od manastira Stanjevi\u0107i.<\/p>\n\n\n\n

Panduri, mrzovoljni \u0161to moraju da rade fizi\u010dki i \u2013 oni znaju, jer su u\u010desnici zavere \u2013 uzaludan posao, komentari\u0161u ga narodnom izrekom koju Kojovi\u0107 daje u originalnoj verziji. Mogu se na\u0107i dva obja\u0161njenja za ovaj slu\u010daj preklju\u010divanja kodova: re\u010d je o poznatoj narodnoj izreci i izborom jezika se reprodukuje dru\u0161tvena mo\u0107 \u2013 jo\u0161 u nastajanju \u2013 naoru\u017eanih mu\u0161karaca iz grupe \u201edrugih\u201c. Ovakvo indeksiranje jezikom \u0107e autor dosledno koristiti do kraja zapisa.<\/p>\n\n\n\n

Do kraja dana postepeno ulaze u grad neki Crnogorci i po\u010dinje besana no\u0107. Na ulicama, Crnogorci kli\u010du svom vladici \u201e\u017diveo!\u201c (Montenegrini con degli nitrenti eviva<\/em>) i prete Budvanima. Oprezniji gra\u0111ani su se povukli u ku\u0107e. U originalnoj re\u010denici, koja je, data kao prepri\u010davanje, cela na italijanskom, Kojovi\u0107 je sebi dozvolio da diskretno iska\u017ee li\u010dni stav prema nezvanim gostima. Nitrenti doslovno zna\u010di rzanje (mn.), \u0161to je prevodilac ubla\u017eio sa kli\u010du. Ovakav detalj ne otkriva samo pi\u0161\u010deve stavove nego potkrepljuje zapa\u017eanje o celoj jednoj grupi obrazovanih gra\u0111ana primorskih gradova: obrazovani Dalmatinci su \u201eMorlake\u201c smatrali \u201ena\u0161ima\u201c, iako \u201erazli\u010ditim od nas\u201c (Wolff 2001: 184).<\/p>\n\n\n\n

U domu istaknutog plemi\u0107a Bubi\u0107a okupljaju se gradski prvaci: komandant grada Kristijanovi\u0107, predsednik op\u0161tine Roza, mirovni sudija Ljepopili, zapovednik \u017eandarma, pravoslavni i katoli\u010dki sve\u0161tenik (Paroco Greco, Par latino<\/em>), Kojovi\u0107 koji je u tom trenutku zdravstveni delegat, a kad treba i zapovednik gradskih tobd\u017eija, kao i ugledni pravoslavni gra\u0111anin Mitar Ljubi\u0161a, otac Stefana Mitrova. Oni dogovaraju, sastavljaju i potpisuju odgovor na mitropolitovo pismo s pozivom na mirnu predaju grada koje je stiglo tog popodneva, zadovoljni \u0161to su \u201esastavili vje\u0161t odgovor na osnovu kojeg se moglo pregovarati\u201c, \u0161alju ga po Iliji Gregovi\u0107u iz Pa\u0161trovi\u0107a i ostaju u ku\u0107i Bubi\u0107a da \u010dekaju odgovor.<\/p>\n\n\n\n

Posao pripremanja odgovora na pismo vladike Petra I okupljeni uglednici obavljaju sami. Svi oni razumeju oba jezika, pro\u010ditali su pismo, pa nije ni va\u017eno kako ga je vladika napisao. Mogu\u0107e da je na italijanskom, jer ga je poznavao i vodio prepisku na njemu, kao \u0161to je mogu\u0107, ali manje verovatan zbog komplikovanosti vi\u0161estrukog prevo\u0111enja, i drugi slu\u010daj: da je pismo pisano \u0107irilicom na narodnom jeziku \u2013 gde bi kao transliteratori poslu\u017eili pravoslavni paroh ili Mitar Ljubi\u0161a. Jedino \u0161to nije verovatno jeste da je vladika pisao na narodnom jeziku latinicom italijanskog pravopisa, jer tu kombinaciju verovatno nije znao, budu\u0107i da za njom nije imao potrebe. Odgovor Budvana je verovatno bio na italijanskom, manje verovatno na narodnom jeziku (jer bi posao dvosmernog prevo\u0111enja i prepisivanja potrajao i ne pominje se u zapisu).<\/p>\n\n\n\n

Tokom no\u0107i vojska je povu\u010dena u citadelu, na zidinama ostaje gra\u0111anska narodna stra\u017ea, a ulicama patroliraju \u017eandarmi i panduri, zajedno s nekoliko stare\u0161ina okolnih op\u0161tina Maina i Pobora, u nadi da \u0107e njihov autoritet spre\u010diti nerede. Me\u0111utim, \u201erevolucija\u201c je spremna, a \u201eagenti\u201c su na poslu.<\/p>\n\n\n\n

Sledi \u201ediverzija\u201c u vidu dezinformacije: neki seljak donosi jo\u0161 jedno pismo, navodno od mitropolita. Kristijanovi\u0107, u pratnji na\u010delnika pandura Stanka Pribilovi\u0107a (iz Pobora) s nekoliko momaka i sa taocima dolazi u ku\u0107u sudije Ljepopilija. Scena se prenosi u zaklju\u010danu sobu ove ku\u0107e i u njoj, pored doma\u0107ina, u\u010destvuju Kristijanovi\u0107, Roza i Kojovi\u0107. Po\u0161to je pismo bilo \u201enapisano na srpskom\u201c (in serviano<\/em>), pozvali su \u0161efa carinika Nikolu Brdara da ga pro\u010dita. Ispostavilo se da su pismo poslala trojica mainskih sve\u0161tenika i da je po sadr\u017eaju istovetno s mitropolitovim. \u201eNa srpskom\u201c ovde nedvosmisleno zna\u010di da su mainski sve\u0161tenici bili manje obrazovani u pogledu znanja stranih jezika i alfabeta od svog vladike, te su pismo napisali na svom jeziku, \u0107irilicom. Zbog toga se zove Brdar (pravoslavna porodica poreklom iz Grblja iz koje je majka pisca Ljubi\u0161e). Nastalo je dugo \u0107utanje koje je prekinuo Kojovi\u0107, obrativ\u0161i se prisutnim uglednicima na italijanskom, re\u010dima: \u201eS ovim je gotovo\u201c (questa e finita<\/em>) i iza\u0161ao iz sobe.<\/p>\n\n\n\n

U hodniku susre\u0107e Pribilovi\u0107a i obave\u0161tava ga od koga je do\u0161lo pismo: \u201e\u010casti mi moje, pismo nije Vladi\u010dino nego mainskih sve\u0161tenika\u201c (sull\u2019onor mio non \u00e8 lettera del Vuladica, ma de Preti da Maini<\/em>). Pribilovi\u0107 odgovara: \u201eHvala ti kao po\u0161tenom \u010dovjeku!\u201c (fallati: kako postenome cojku<\/em>). Ako se Kojovi\u0107 zaista obratio Pribilovi\u0107u na italijanskom, to zna\u010di da je pandur iz Pobora znao taj jezik. Mogu\u0107e je, ali malo verovatno, jer su dani Venecije, kad su vojni regruti i milicija morali znati ne\u0161to italijanskog, kao \u0161to su oficiri morali znati malo narodnog jezika, pro\u0161li. Verovatnije je da je autor u kasnijem zapisivanju doga\u0111aja sebe ozna\u010dio \u201eitalijanski\u201c (tome u prilog ide i titula Vuladica<\/em>, umesto Metropolita<\/em>, kako uobi\u010dajeno tituli\u0161e Petra I pi\u0161u\u0107i na italijanskom), a Pribilovi\u0107a \u201eslovinski\u201c, po ve\u0107 postavljenoj shemi jezi\u010dkih izbora koja reprodukuje obele\u017eavanje tu\u0111ih \u201edrugih\u201c i odnose mo\u0107i.<\/p>\n\n\n\n

Ku\u0107a se puni ljudima, Kojovi\u0107 izlazi na terasu i okupljenom svetu saop\u0161tava vesti o pismu. Iza njega, niz zakr\u010deno stepeni\u0161te, u\u017eurbano silaze komandant Kristijanovi\u0107 i pandur Pribilovi\u0107. Sa dna stepeni\u0161ta odjeknu pucnji. Kojovi\u0107 se naginje preko ograde terase, u tome ga zaustavlja pandur Jovo Lazov Zec iz Pobora i \u201eo\u0161tro ga pogledav\u0161i, ispali mu metak u grudi\u201c. Zatim je nasrnuo na njega no\u017eem. Nastalo je krvavo gu\u0161anje u kojem Zec napada Kojovi\u0107a i istovremeno mu otima sat koji je imao pri sebi, ovaj golim rukama hvata se\u010divo no\u017ea, a pandur Krsto Milo\u0161ev Gregovi\u0107 iz Novoselja (Pa\u0161trovi\u0107i) ispaljuje metak koji Kojovi\u0107a poga\u0111a u desnu ruku. On vi\u0161e ne mo\u017ee da se brani, ali u tom trenutku izme\u0111u njega i Zeca uska\u010de Vukac Krsti\u0107ev Ivanovi\u0107 iz Maina, vi\u010de: \u201eDosta, dosta, ubijen je!\u201c (dosta dosta ubiven je<\/em>) i ubacuje ranjenog u ku\u0107u. U ovoj epizodi, \u201eo\u0161tar pogled\u201c, no\u017e i kra\u0111a istovremeno, zajedno sa zvu\u010dnom pozadinom u vidu uzvika, povezuju se u \u017eivu sliku divljeg, okrutnog i grabe\u017eljivog br\u0111anina koji vreba trenutak slabosti ili nepa\u017enje da naru\u0161i granicu i norme koje simbolizuju gradske zidine. Kojovi\u0107ev spasilac je od istog \u201eplemena\u201c, o \u010demu svedo\u010di njegov uzvik, ali on je druga strana \u201edrugih\u201c, a to \u010dini da odnos prema njima nikad nije jednozna\u010dan. Takvi \u0107e biti i drugi spasioci progonjenih, u narednim doga\u0111anjima: Davidovi\u0107i, Marki\u010devi\u0107i, Gregovi\u0107i, Stefanovi\u0107i, Marovi\u0107i.<\/p>\n\n\n\n

Pucnjava i osvetni\u010dki povici (ubisse ubbisse Zan Andrea<\/em>) nastavljaju se. Brdar, koji be\u017ei iz sobe u kojoj su odr\u017eali sastanak, nale\u0107e na Kojovi\u0107a i pita: \u201eKuda da idem?\u201c (dove andr\u00f2<\/em>), ovaj odgovara \u201eBje\u017ei!\u201c (scapa<\/em>). Protr\u010dava i Ljepopili, obojica be\u017ee kriju\u0107i se. Ovde imamo brzu izmenu varijeteta, s tim \u0161to se mo\u017eemo upitati da li su pani\u010dne re\u010denice koje \u201eprevodilac sa srpskog\u201c i autor dobacuju jedan drugom zapisane kako su izgovorene ili su naknadni rezultat Kojovi\u0107eve norme da pi\u0161e na italijanskom ili se, mo\u017eda, po\u0161to je Brdar u tom trenutku progonjeni begunac a ne naoru\u017eani silnik, pozicija li\u0161ena mo\u0107i reflektuje i u jeziku koji mu dodeljuje pisac.<\/p>\n\n\n\n

Brdar se sakrio u ku\u0107i Jelisavete Davidovi\u0107, a Kojovi\u0107 je na\u0161ao privremeno uto\u010di\u0161te u ku\u0107i Marki\u010devi\u0107a, uz pomo\u0107 Marka Gregovi\u0107a iz Pa\u0161trovi\u0107a. Odatle su ga sutradan, po dolasku crnogorskog vladike, \u010detvorica iznela u stolici \u201ekao ecce homo<\/em>\u201c i odneli ku\u0107i sestre An\u0111elike na le\u010denje. Potpuno oplja\u010dkanom, ko\u0161ulju mu je dala porodica Rista Stefanovi\u0107a. Latinski umetak i aluzija na raspetog Hrista predstavljaju autoironi\u010dni osvrt jednog poznavaoca latinskog i teologije na neda\u0107e koje je pretrpeo. <\/p>\n\n\n\n

\u201eUve\u010de ustanici su pjevali, igrali kolo na trgu i klicali Mitropolitu \u2019\u017eivio\u2019, a proklinjali pro\u0161li re\u017eim i pobijene Budvane.\u201c (Fatta notte dali rivoluzionari si praticarono canti, e balli in piazza, con grandi evia al metropolita e con esecrazioni del governo cessato, non che de trucidati<\/em>.) Ova scena je pro\u0161la filter vremenskog razmaka, ali je i u prepri\u010davanju lako odrediti kom jeziku i kulturi pripadaju rivoluzionari<\/em>. Za njih, pobijeni gra\u0111ani su predstavnici vlasti koja ih je \u0161est godina davila prevelikim porezima, terala na javne radove, regrutovala za njima stranu vojsku i strane ciljeve, oplja\u010dkala manastir Praskvicu u Pa\u0161trovi\u0107ima, spalila selo Braji\u0107i i proterala njegove stanovnike… Celo to se\u0107anje sadr\u017ei se u \u201eproklinjanju pro\u0161log re\u017eima\u201c i njegovih eksponenata. Nije va\u017eno \u0161to su se ugledni Budvani, u duhu svoje kulture pregovaranja bili uposlili za francuske vlasti kao \u0161to su slu\u017eili i prethodne, a slu\u017ei\u0107e i budu\u0107e. Na udaru je ideologija Lanzmana<\/em>.<\/p>\n\n\n\n

U sukobima je smrtno stradalo \u010detvoro Budvana, me\u0111u njima i komandant grada Kristijanovi\u0107. U gomili koja je ubila lokalnog poru\u010dnika Medina \u201ebio je samo jedan katolik\u201c, a govorkalo se da je ubistvo podstrekivao trgovac Toma \u0110anevi\u0107, rodom iz Podgorice, jer je Medinova \u017eena uvredila Podgori\u010dane nazvav\u0161i ih Cigan\u010di\u0107ima (Zigancici<\/em>). Pored toga, oplja\u010dkane su ku\u0107e vi\u0111enijih gra\u0111ana, me\u0111u njima Bubi\u0107a, Brdara, Medina, Ljepopilija i samog Kojovi\u0107a. Neki su i po\u0161te\u0111eni, recimo porodica Ivana Medina Krilovi\u0107a, za koju su jam\u010dili neki Marovi\u0107i iz Grblja. Poku\u0161aj da se ukrade ikona Bogorodice \u2013 gradske za\u0161titnice nije uspeo.<\/p>\n\n\n\n

U rezimeu revolucionarnih doga\u0111anja jasno se vidi podela na grupe po veri, me\u0111utim, ona nije stroga, kao \u0161to to nije nijedna podela u ju\u017enojadranskom priobalju. Pored onih koji proganjaju katolike, ima i onih koji ih \u0161tite. O razlozima mo\u017eemo da naga\u0111amo, ali vrlo je verovatno da poti\u010du iz zamr\u0161ene mre\u017ee me\u0111usobnih usluga i pokroviteljstava. Neki, opet, koriste kome\u0161anje da se pod stegom borbe protiv omra\u017eene vlasti okoriste (poku\u0161aj kra\u0111e ikone u te\u0161kom i vrednom srebrnom okovu) ili da svedu stare ra\u010dune. Veli\u010dina uvrede nanete Podgori\u010danima potcrtana je time \u0161to je napisana u originalu, niskim varijetetom.<\/p>\n\n\n\n

Sutradan oko podne u grad ulazi vladika Petar I i polako se uspostavlja red. Ljepopili ostaje uz vladiku da upravlja gradom u administrativnom domenu, Pribilovi\u0107 \u2013 za kog se govorilo da je vo\u0111a pobunjenika \u2013 (p)ostaje zapovednik gradske policije i pomo\u0107nik novog komandanta mesta, sve\u0161tenika Stevana Lazarovi\u0107a (iz Grblja). Na zidinama se podi\u017ee ruska zastava i uspostavlja se privremena uprava Crnogoraca, koja \u0107e trajati do juna naredne godine, kad po\u010dinje druga austrijska vlada nad Budvom. U izboru novih \u2013 starih gradskih funkcionera, Budvanina i plemi\u0107a Ljepopilija, i zaverenika rodom iz Pobora, Pribilovi\u0107a, ogleda se pomiriteljska uloga vladike o kom Kojovi\u0107, ina\u010de, dosledno pi\u0161e blagonaklono i s po\u0161tovanjem.<\/p>\n\n\n\n

Kojovi\u0107ev zapis koji se u Dnevniku vodi pod 23. septembrom zavr\u0161ava se dodatkom s podnaslovom \u201eOpis nekih pojedinosti od istog dana koje se odnose na mene i poginule\u201c, gde pru\u017ea dopunske podatke o doga\u0111ajima. Iz njega saznajemo da je bilo re\u010ditih naznaka da se sprema nepogoda. Komandant pandura Pribilovi\u0107 se nekoliko dana pre \u201epobune\u201c hvalio nekim pravoslavnim trgovcima da postoji plan za prevrat i da je njemu u slu\u010daju uspeha obe\u0107ano mesto kapetana perjanika, te da je sve navodno znao i gradona\u010delnik Roza. Tako\u0111e, dok su Kojovi\u0107 i Ljepopili u no\u0107i izme\u0111u 22. i 23. obilazili stra\u017ee na zidinama, jedan seljak im je rekao: \u201eKuda lutate, za\u0161to nijeste kod ku\u0107e?! Mi se ne\u0107emo boriti protiv Crnogoraca!\u201c (ove girare,? perch\u0450 non state a casa, contro li Montenegrini non si batteremo<\/em>). A hrvatski oficir je rekao Kojovi\u0107u na ilirskom (in illirico): \u201eSjutra moramo biti jednoga \u0107a\u0107e!\u201c (sjutra moramo biti jednoga Ciacce<\/em>), misle\u0107i pritom na crnogorskog vladiku. Neposredno pre pokolja, sestra Kojovi\u0107eve slu\u017eavke, Mande Mitrovi\u0107, udovica Ilije zvanog Klopan, pla\u010du\u0107i ga je upozorila: \u201eSpasite se, moj gospodaru, ina\u010de poginuste!…\u201c (Salvatevi mio padrone, se non perirete…<\/em>). Mande je prislu\u0161kivala sastanak pobunjenika na kom se sastavljalo drugo pismo i \u010dula da je Pribilovi\u0107 rekao \u201ena ilirskom\u201c: \u201ePrekini s tim, hajde da se gine! \u2013 gdje je kanonik?\u201c (desista da ci\u00f2, (in illirico) andiamo a morire. Dove \u0450 il canonico<\/em>). Isti Pribilovi\u0107 ga je potra\u017eio kasnije, dok je le\u017eao ranjen i rekao mu: \u201eDa vam je Vujovi\u0107 kazao \u0161to je znao, Vi ne biste bili stradali\u201c (Se Vujovich vi avesse detto quanto sapea, voi non sareste perito<\/em>.). Nikola Vujovi\u0107 je bio upravnik prihoda ku\u0107e Bubi\u0107a koji je posle no\u0107ima dolazio da \u010duva ranjenog Kojovi\u0107a, a s njegovim motivima za to ni sam pisac nije na\u010disto: \u201eDa li je to radio svojevoljno ili po nare\u0111enju, Kojovi\u0107u nije poznato.\u201c<\/p>\n\n\n\n

Epizoda sa seljakom na zidinama gotovo izvesno se odvijala na narodnom jeziku, ali seljak je \u2013 samo bezimeni seljak, ne igra nikakvu va\u017enu dru\u0161tvenu ulogu. Nasuprot njemu, hrvatski oficir, iako pripada pora\u017eenoj vojsci, ima drugi socijalni kapital i percipira se kao nosilac izvesne dru\u0161tvene mo\u0107i, pa je njegova re\u010denica data u orginalu, na \u201eilirskom\u201c. Veoma je verovatno i da pisac u nekoj meri deli s njim bratsku slovensku pripadnost koju ovaj iskazuje svojom re\u010denicom. S druge strane, govor Mande Klopanove je zapisan italijanskim varijetetom, kojim ona zasigurno nije govorila. Ali, ona nosi identitet \u017eene, i slu\u017eavke, te kao takva ne zavre\u0111uje da se autor trudi oko transkripcije njenih originalnih re\u010di. Prvi Pribilovi\u0107ev iskaz je umetnut u Mandino pri\u010danje i zato je zapisan na italijanskom, s napomenom da ga je izgovorio \u201ein illirico\u201c. Vujovi\u0107 je, sli\u010dno Brdaru, predstavnik grupe koja u propulzivnom dru\u0161tvu pripada dvema stranama. To su pravoslavci koji su zapo\u010deli proces asimilacije i u\u0161li u slu\u017ebu \u201edruge\u201c strane, a u njihovim postupcima vidljivo je kolebanje u kom naizmeni\u010dno nadvladava dru\u0161tveni identitet iz kojeg dolaze, i onaj u koji idu. <\/p>\n\n\n\n

Jovo Lazov Zec koji je pucao, no\u017eem nasrnuo i oteo Kojovi\u0107u sat, kasnije, kad su ga pitali za\u0161to je to uradio, odgovorio je \u201eda ni sam ne zna\u201c. Neki Bogovi\u0107 iz Pa\u0161trovi\u0107a i \u0110ikan Kojov iz Braji\u0107a su izjavili da bi ga isekli na komade da su ga na\u0161li. Kojovi\u0107 ne zna za razloge, osim \u0161to je Bogovi\u0107u bio pozajmio \u0161est talira koje mu ovaj nije vratio. Taj Bogovi\u0107 je prepri\u010dao da je pred slanje drugog pisma iz manastira Podostrog bio prisutan crnogorski glavar Savo Plamenac, koji je izjavio da bi trebalo da u Budvi nijedan Latin, to jest, katolik ne ostane. U Dnevniku je ova izjava prepri\u010dana na italijanskom; u drugoj svesci Memoara, gde se opisuju isti doga\u0111aji dat je direktan navod: \u201eda se ne ostavi niedan latinin\u201c (Kojovi\u0107 1805\u20131808: 200).<\/p>\n\n\n\n

Svi contadini\/paesani <\/em>koji su pomenuti u ovom odlomku pripadaju grupi \u201elo\u0161ih\u201c drugih, onih stranih, divljih, grabe\u017eljivih i nerazumljivih. Kao istaknuti pristalica Francuza, Kojovi\u0107 je bio obele\u017een da bude me\u0111u prvima nad kojima \u0107e se izvr\u0161iti osveta, ali s\u00e2m napada\u010d kao da je imao mutnu predstavu o tome za\u0161to ba\u0161 Kojovi\u0107. On je seljak iz okoline, nedavno regrutovan u pandure, \u010dija je izjava, sli\u010dno re\u010dima seljaka sa zidina, u tekstu data na italijanskom, i puki je izvr\u0161itelj nare\u0111enja koja je verovatno dobio od svog zapovednika ili nekog drugog zaverenika vi\u0161eg ranga. Kod nekih drugih se saznaju razlozi, ma koliko prizemni bili. Kojovi\u0107ev du\u017enik Bogovi\u0107 je rezonovao potpuno isto kao Budvani u celini, kad su iskoristili nemire i zapalili op\u0161tinsku arhivu da bi se izgubili tragovi o dugovanjima i osudama pojedinaca. Zbog te kratkoro\u010dne koristi grad je, iako obiluje istorijom, ostao bez najve\u0107eg njenog dokumentacionog dela, pa su i danas glavni izvori za poznavanje mleta\u010dke pro\u0161losti Budve arhivi Kotora, Dubrovnika, Zadra i, naravno, Venecije.<\/p>\n\n\n\n

U pore\u0111enju s njima, Savo Plamenac je osoba drugog \u201ekalibra\u201c, glavar i junak. On iza sebe ima silu u doslovnom i simboli\u010dnom zna\u010denju, ratoborne Crnogorce. Kada je pregledao Dnevnik da bi pisao Memoare, Kojovi\u0107 je to uva\u017eio i prekodirao njegov iskaz, to jest, vratio ga je u originalni jezi\u010dki varijetet.<\/p>\n\n\n\n

*<\/p>\n\n\n\n

Analiza neposrednih i prepri\u010danih iskaza u\u010desnika u budvanskim doga\u0111anjima 23. septembra 1813. godine je makrosociolingvisti\u010dki poku\u0161aj da se istra\u017ei jezi\u010dka struktura u bilingvalnom diskursu i preklju\u010divanje jezi\u010dkih kodova u vi\u0161ejezi\u010dnoj zajednici (Filipovi\u0107 2009: 57). Tako\u0111e, to je ogled iz istra\u017eivanja uloge ideologije u jeziku, gde se kroz izbor jezika koji vr\u0161i autor dnevni\u010dkog zapisa otkrivaju njegovi stavovi o etnicitetu, rodu i mo\u0107i (Filipovi\u0107 2009: 22).<\/p>\n\n\n\n

Iskazi pokazuju i nivo sociokulturne kompetencije, kao spoja jezi\u010dke (Chomsky 1965) i komunikativne kompetencije (Hymes 1966). Kojovi\u0107 koristi jezi\u010dke varijetete, italijanski i \u201eslovinski\u201c, u skladu sa svojim poznavanjem jezika, ali i ideolo\u0161kim poimanjem sveta, kultura koje poznaje i konkretnih situacija (Riley 2007: 52). Na\u0161a blagodat, kao \u010ditalaca, jeste da mo\u017eemo da \u010ditamo i tuma\u010dimo tekst \u010diji se pisac u \u017eivotu nije ograni\u010dio na jednu \u201edru\u0161tvenu ulogu\u201c, odnosno \u201epoziciju subjekta\u201c (Fairclough 1989: 38), nego ih je sabrao velik broj i stalno se prelivao iz jedne u drugu. Zauzimanje pozicije subjekta su\u0161tinski zna\u010di \u010dinjenje i ne\u010dinjenje odre\u0111enih stvari, u skladu s pravima i obavezama nekog diskursa. Kojovi\u0107 je, kao plemi\u0107, katolik i sve\u0161tenik, ta prava i obaveze neprekidno naru\u0161avao, agituju\u0107i za Francuze i slobodno zidarstvo, poma\u017eu\u0107i sestri oko rastave, a pravoslavnima oko gradnje crkve, pripremaju\u0107i farsi\u010dne pokladne predstave i na mnoge druge na\u010dine. U odabranom zapisu on se nalazi u pozicijama gra\u0111anina, plemi\u0107a, sve\u0161tenika i sveprisutnog gradskog \u201efaktotuma\u201c, a pripadaju\u0107i diskursi se posmatraju s te\u017ei\u0161tem na dru\u0161tvenoj i situacionoj praksi (Fairclough 1989: 164)<\/p>\n\n\n\n

U etnolingvisti\u010dkom smislu, autor je ostavio, pre svega, svedo\u010danstvo o \u017eivotnim iskustvima i komunikacijskoj praksi (Riley 2007: 8) bilingvalne grupe plemi\u0107a u egzoglosijskoj primorskoj komuni, izdvojenoj u nenaklonjenom okru\u017eenju, \u010dije su glavne kulturne odlike zatvoren mentalitet i na\u010din \u017eivota tesno povezane male zajednice.<\/p>\n\n\n\n

U jednom dramati\u010dnom danu, kao u \u017ei\u017ei, sakupili su se jezi\u010dki iskazi aktera kao izrazi razli\u010ditih identiteta i prelomili u sukobu. Gradski poglavari \u2013 ve\u0161ti s re\u010dima, iskusni u upravljanju i pregovaranju; crnogorski vladika kog ne vidimo, ali o \u010dijem velikom autoritetu saznajemo kao o lepoti Homerove Jelene: posredno, njegovim uticajem na delovanje drugih; ratoborni slabo obrazovani sve\u0161tenici iz obli\u017enjeg manastira; vojnici francuskog odreda \u2013 tu\u0111i, a \u201ena\u0161i\u201c; prizemno lukavi panduri koji dr\u017ee skute svake vlasti; besni i plja\u010dka\u0161ki nastrojeni contadini \u2013 ustanici; Crnogorci koji ostvaruju svoju politiku ujedinjenja s primorjem; zabrinuti ili prepla\u0161eni gra\u0111ani obe vere; slu\u017eavka koja pla\u010du\u0107i preklinje gazdu da se skloni od pogibije; An\u0111elika, pi\u0161\u010deva \u201edobra\u201c sestra, koja se, kao plemkinja, po gradu kre\u0107e isklju\u010divo u pratnji slu\u017eavke; crnogorski serdar Plamenac koji lakonski jezgrovito iznosi svrhu pohoda na grad… svi oni jezikom koji nalazimo u analiziranom tekstu, ili ga argumentovano pretpostavljamo, postupaju po zakonitostima svojih kulturnih modela koji uslovljavaju jezi\u010dke varijacije, to jest, pojavljuju se kao materijal za istra\u017eivanje u kognitivnoj sociolingvistici (Filipovi\u0107 2009: 21). <\/p>\n\n\n\n

Ve\u0107 samo nabrajanje nau\u010dnih pravaca i koncepcija kroz koje se mo\u017ee prou\u010davati Kojovi\u0107eva dnevni\u010dka proza pokazuje da je izabrani primer dobar materijal za tekst kako ga je definisao Rolan Bart: kao mesto preseka rada koji obavljaju autor i \u010ditalac, kao platno na kom se odvija proces jezi\u010dkog ozna\u010davanja (Gunn 1992: 244). Metodi disciplina i pravaca koji su kori\u0161\u0107eni u ovom radu svakako nisu jedini koji su se mogli uposliti, ali verujem da su dovoljni da se na osnovu jezi\u010dkih uvida izvede semioti\u010dka analiza sukoba dveju kultura koji se odigrao 23. septembra 1813. godine u Budvi.<\/p>\n\n\n\n

BIBLIOGRAFIJA<\/h3>\n\n\n\n

Literatura<\/em><\/p>\n\n\n\n

Arbel, Benjamin. 2014. \u201eVenice\u2019s Maritime Empire in the Early Modern Period\u201c. In: A companion to Venetian history<\/em>, 1400\u20131797. Leiden: Brill, 125\u2012253.<\/p>\n\n\n\n

\u0411\u043e\u0458\u043e\u0432\u0438\u045b, \u0417\u043b\u0430\u0442\u0430. 1996. \u201e\u0410\u043d\u0442\u0443\u043d \u041a\u043e\u0458\u043e\u0432\u0438\u045b \u0438 \u045a\u0435\u0433\u043e\u0432\u043e \u0434\u043e\u0431\u0430\u201c. \u0423: \u041a\u043e\u0458\u043e\u0432\u0438\u045b, \u0410\u043d\u0442\u0443\u043d. 1996. \u0414\u0458\u0435\u043b\u0430<\/em> (\u043f\u0440\u0438\u0440. \u0417\u043b\u0430\u0442\u0430 \u0411\u043e\u0458\u043e\u0432\u0438\u045b). \u0426\u0435\u0442\u0438\u045a\u0435: \u041e\u0431\u043e\u0434, 7\u201366.<\/p>\n\n\n\n

\u0411\u0438\u0446\u0438, \u041c\u0430\u0440\u0438\u043d. 1985. \u0418\u0441\u043a\u0443\u0448\u0435\u045a\u0430 \u043d\u0430 \u043f\u0443\u0442\u0443 \u043f\u043e \u0446\u0440\u043d\u043e\u0433\u043e\u0440\u0441\u043a\u043e\u043c \u043f\u0440\u0438\u043c\u043e\u0440\u0458\u0443, \u0410\u043b\u0431\u0430\u043d\u0438\u0458\u0438 \u0438 \u0421\u0440\u0431\u0438\u0458\u0438 1610. \u0433\u043e\u0434\u0438\u043d\u0435<\/em>. \u0411\u0443\u0434\u0432\u0430: \u041e\u043f\u0448\u0442\u0438\u043d\u0441\u043a\u0438 \u0430\u0440\u0445\u0438\u0432 \u0411\u0443\u0434\u0432\u0430.<\/p>\n\n\n\n

Chomsky, Noam. 1965. Aspects of the Theory of Syntax<\/em>. Cambridge, MA: MIT Press.<\/p>\n\n\n\n

Crouzet-Pavan, Elisabeth. 2023. \u201eStrangers in the City?\u201c. In: Byzantium, Venice and the Medieval Adriatic Spheres of maritime power and influence, c. 700\u20131453.<\/em> Cambridge: Cambridge University Press, 365\u2012384.<\/p>\n\n\n\n

Devi\u0107, Antun. 2006. \u201eNa\u0161i pitomci u Loretu\u201c. Diacovencia<\/em> XIV (2): 441\u2013471.<\/p>\n\n\n\n

Fairclough, Norman. 1989. Language and power<\/em>. New York: Longman.<\/p>\n\n\n\n

Ferguson, Charles Albert. 1959. \u201eDiglossia.\u201c Word (Worcester) <\/em>15 (2): 325\u2013340.<\/p>\n\n\n\n

Filipovi\u0107, Jelena M. i Julijana Vu\u010do. 2019. \u201eMultimodal Transdisciplinary Approach To Cultural Heritage Preservation: Linguistic And Cultural Landscapes\u201c. U: Jezici i kulture u vremenu i prostoru <\/em>VIII. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, 347\u2013358.<\/p>\n\n\n\n

Filipovi\u0107, Jelena. 2009. Mo\u0107 re\u010di: ogledi iz kriti\u010dke sociolingvistike<\/em>. Beograd: Zadu\u017ebina Andrejevi\u0107: Filolo\u0161ki fakultet.<\/p>\n\n\n\n

Filipovi\u0107, Jelena. 2015. Transdisciplinary Approach to Language Study: the complexity theory perspective<\/em>. New York: Palgrave Macmillan.<\/p>\n\n\n\n

\u0424\u0438\u043b\u0438\u043f\u043e\u0432\u0438\u045b, \u0408\u0435\u043b\u0435\u043d\u0430. 2018. \u201e\u041e\u0434 \u0441\u0442\u0440\u0443\u043a\u0442\u0443\u0440\u0430\u043b\u0438\u0437\u043c\u0430 \u0434\u043e \u0434\u0440\u0443\u0448\u0442\u0432\u0435\u043d\u043e\u0433 \u043a\u043e\u043d\u0441\u0442\u0440\u0443\u043a\u0442\u0438\u0432\u0438\u0437\u043c\u0430: \u043d\u0430\u0443\u0447\u043d\u0430 \u0435\u0432\u043e\u043b\u0443\u0446\u0438\u0458\u0430 \u0443 \u0441\u043e\u0446\u0438\u043e\u043b\u0438\u043d\u0433\u0432\u0438\u0441\u0442\u0438\u0446\u0438\u201c. \u0423: \u0421\u0440\u043f\u0441\u043a\u0438 \u0458\u0435\u0437\u0438\u043a, \u043a\u045a\u0438\u0436\u0435\u0432\u043d\u043e\u0441\u0442, \u0443\u043c\u0435\u0442\u043d\u043e\u0441\u0442: \u0437\u0431\u043e\u0440\u043d\u0438\u043a \u0440\u0430\u0434\u043e\u0432\u0430 \u0441\u0430 XII \u043c\u0435\u0452\u0443\u043d\u0430\u0440\u043e\u0434\u043d\u043e\u0433 \u043d\u0430\u0443\u0447\u043d\u043e\u0433 \u0441\u043a\u0443\u043f\u0430 \u043e\u0434\u0440\u0436\u0430\u043d\u043e\u0433 \u043d\u0430 \u0424\u0438\u043b\u043e\u043b\u043e\u0448\u043a\u043e-\u0443\u043c\u0435\u0442\u043d\u0438-\u0447\u043a\u043e\u043c \u0444\u0430\u043a\u0443\u043b\u0442\u0435\u0442\u0443 \u0443 \u041a\u0440\u0430\u0433\u0443\u0458\u0435\u0432\u0446\u0443 (27\u201328. X 2017). \u041a\u045a. 1, \u041a\u0443\u0440\u0441 \u043e\u043f\u0448\u0442\u0435 \u043b\u0438\u043d\u0433\u0432\u0438c\u0442\u0438\u043a\u0435<\/em>. \u041a\u0440\u0430\u0433\u0443\u0458\u0435\u0432\u0430\u0446: \u0424\u0438\u043b\u043e\u043b\u043e\u0448\u043a\u043e-\u0443\u043c\u0435\u0442\u043d\u0438\u0447\u043a\u0438 \u0444\u0430\u043a\u0443\u043b\u0442\u0435\u0442, 35\u201350.<\/p>\n\n\n\n

Fishman, Joshua. A. 1965. \u201eWho speaks what language, to whom and when?\u201c. La Linguistique<\/em> 2. Paris: Presses Universitaires de France, 67\u201388.<\/p>\n\n\n\n

Fortis, Alberto. 1774. Viaggio in Dalmazia<\/em>. Apolline: Alvise Milocco.<\/p>\n\n\n\n

Giustiniani, Giovanni Battista. 2011. Dalmacija godine Gospodnje 1553.: putopisi po Istri, Dalmaciji i Mleta\u010dkoj Albaniji 1553. godine<\/em>. Split: Hrvatsko-talijanska kulturna udruga Dante Alighieri.<\/p>\n\n\n\n

Gunn, Giles. 1992. \u201eInterdisciplinary Studies\u201c. In: Introduction to Scholarship in Modern Languages and Literatures<\/em>. New York: Modem Languages Association of America, 239\u2013261.<\/p>\n\n\n\n

Hymes, Dell. 1966. \u201eTwo Types of Linguistic Relativity\u201c. In: Bright, William (ed.). Sociolinguistics<\/em>. The Hague: Mouton, 114\u2013158.<\/p>\n\n\n\n

Ivetic, Egidio & Drago Roksandi\u0107. 2007. Tolerance and Intolerance on the Triplex Confinium. Approaching the \u201eOther\u201c on the Borderlands. Eastern Adriatic and beyond, 1500\u20131800<\/em>. Padova: Cleup <\/p>\n\n\n\n

Ivetic, Egidio. 2014. Adriatico orientale: atlante storico di un litorale mediterraneo. <\/em>Rovigno: Centro ricerche storiche; Fiume: Unione italiana; Trieste: Universit\u00e0 popolare.<\/p>\n\n\n\n

\u0408\u0430\u043d\u043a\u043e\u0432\u0438\u045b, \u0402\u043e\u0440\u0452\u0435. 2007. \u0421\u0440\u043f\u0441\u043a\u043e \u043f\u043e\u043c\u043e\u0440\u0458\u0435 \u043e\u0434 7. \u0434\u043e 10. \u0441\u0442\u043e\u043b\u0435\u045b\u0430<\/em>. \u0411\u0435\u043e\u0433\u0440\u0430\u0434: \u0421\u0440\u043f\u0441\u043a\u043e \u0430\u0440\u0445\u0435\u043e\u043b\u043e\u0448\u043a\u043e \u0434\u0440\u0443\u0448\u0442\u0432\u043e.<\/p>\n\n\n\n

Kabatek, Johannes. 2016. \u201eDiglossia\u201c. In: The Oxford Guide to the Romance Languages<\/em>. New York: Oxford University press, 624\u2013633.<\/p>\n\n\n\n

\u041a\u043e\u0432\u0430\u0447\u0438\u045b, \u0420\u0438\u0441\u0442\u043e. 1878. \u041f\u0440\u0438\u043b\u043e\u0437\u0438 \u0437\u0430 \u043f\u043e\u0432\u0458\u0435\u0441\u043d\u0438\u0446\u0443 \u0411\u043e\u043a\u0435 \u041a\u043e\u0442\u043e\u0440\u0441\u043a\u0435: \u0441\u0432. 2<\/em>. \u0414\u0443\u0431\u0440\u043e\u0432\u043d\u0438\u043a: \u041f\u0435\u0447\u0430\u0442\u045a\u0430 \u0414\u0440. \u041f\u0440\u0435\u0442\u043d\u0435\u0440\u0430.<\/p>\n\n\n\n

Kohl, Johann Georg. 1856. Reise nach Istrien, Dalmatien und Montenegro<\/em>. Dresden: Arnoldische Buchhandlung.<\/p>\n\n\n\n

\u041a\u043e\u0458\u043e\u0432\u0438\u045b, \u0410\u043d\u0442\u0443\u043d. 1969. \u041c\u043e\u0458\u0435 \u0434\u043e\u0431\u0430: \u0438\u0437 \u043c\u0435\u043c\u043e\u0430\u0440\u0430, \u0434\u043d\u0435\u0432\u043d\u0438\u043a\u0430 \u0438 \u0441\u0442\u0438\u0445\u043e\u0432\u0430<\/em>. \u0422\u0438\u0442\u043e\u0433\u0440\u0430\u0434: \u0413\u0440\u0430\u0444\u0438\u0447\u043a\u0438 \u0437\u0430\u0432\u043e\u0434.<\/p>\n\n\n\n

\u041a\u043e\u0458\u043e\u0432\u0438\u045b, \u0410\u043d\u0442\u0443\u043d. 1996. \u0414\u0458\u0435\u043b\u0430<\/em> (\u043f\u0440\u0438\u0440. \u0417\u043b\u0430\u0442\u0430 \u0411\u043e\u0458\u043e\u0432\u0438\u045b). \u0426\u0435\u0442\u0438\u045a\u0435: \u041e\u0431\u043e\u0434.<\/p>\n\n\n\n

\u041a\u043e\u043c\u0430\u0442\u0438\u043d\u0430, \u0418\u0432\u0430\u043d\u0430 \u0438 \u041f\u0440\u0435\u0434\u0440\u0430\u0433 \u041a\u043e\u043c\u0430\u0442\u0438\u043d\u0430. 2018. \u201e\u041d\u0430\u0441\u0442\u0430\u043d\u0430\u043a \u2019M\u043b\u0435\u0442\u0430\u0447\u043a\u0435 A\u043b\u0431\u0430\u043d\u0438\u0458\u0435\u2019 \u0438 \u0443\u0441\u043f\u043e\u043c\u0435\u043d\u0430 \u043d\u0430 \u0432\u0438\u0437\u0430\u043d\u0442\u0438\u0458\u0441\u043a\u0443 \u0432\u043b\u0430\u0441\u0442 \u0443 \u0441\u0440\u043f\u0441\u043a\u043e\u043c \u043f\u043e\u043c\u043e\u0440\u0458\u0443\u201c. \u0418\u0441\u0442\u043e\u0440\u0438\u0458\u0441\u043a\u0438 \u0447\u0430\u0441\u043e\u043f\u0438\u0441<\/em> 67: 55\u201382.<\/p>\n\n\n\n

Metzeltin, Michael. 2009. \u201eLe variet\u00e0 italiane sulle coste dell\u2019Adriatico orientale\u201c. In: Balcani occidentali, Adriatico e Venezia fra XIII e XVIII secolo = Der westliche Balkan, der Adriaraum und Venedig (13.\u201318. Jahrhundert)<\/em>. Venezia \u2013 Wien: Verlag der \u00d6sterreichischen Akademie der Wissenschaften.<\/p>\n\n\n\n

Mrdulja\u0161, Sa\u0161a. 2019. \u201eEtni\u010dki sastav naselja Boke Kotorske prema popisu stanovni\u0161tva iz 1900. godine\u201c. Migracijske i etni\u010dke teme<\/em> 35 (3): 241\u2013276.<\/p>\n\n\n\n

Myers-Scotton, Carol. 2006. Multiple Voices: an introduction to bilingualism<\/em>. Malden, MA: Blackwell Publishing.<\/p>\n\n\n\n

Novak, Grga. 2004. Pro\u0161lost Dalmacije<\/em>. Split: Marjan tisak.<\/p>\n\n\n\n

O\u2019Connell, \u041conique. 2009. Men of Empire: Power and Negotiation in Venice\u2019s Maritime State<\/em>. Baltimore: The John Hopkins University Press.<\/p>\n\n\n\n

Raukar, Tomislav. 1980\u20131981. \u201eKomunalna dru\u0161tva u Dalmaciji u XIV stolje\u0107u\u201c. Historijski zbornik<\/em> XXXIII\u2013XXXIV (1): 139\u2013209.<\/p>\n\n\n\n

Riley, Philip. 2007. Language, culture and identity: an ethnolinguistic perspective<\/em>. London: Bloomsbury Publishing.<\/p>\n\n\n\n

Ritchie, Jane. 2003. \u201eThe Applications of Qualitative Methods to Social Research\u201c. In: Ritchie, Jane & Jane Lewis (eds). Qualitative research practice: a guide for social science students and researchers.<\/em> London: Thousand Oaks; New Delhi: Sage, 24\u201346.<\/p>\n\n\n\n

Sadovski-Kornprobst, Lena. 2021. \u201eMuultilingualism in Venetian Dalmatia: studying languages and orality in written administrative documents from Split (fifteenth\/sixteenth centuries)\u201c. Mediterranean Historical Review<\/em> 36 (2): 217\u2013236.<\/p>\n\n\n\n

Smith, John Charles. 2022. \u201eSocial Factors in Language Change and Variation\u201c. In: The Cambridge handbook of Romance linguistics<\/em>. Cambridge: Cambridge University Press.<\/p>\n\n\n\n

Snape, Dawn & Liz Spencer. 2003. \u201eThe Foundations of Qualitative Research\u201c. In: Ritchie, Jane & Jane Lewis (eds). Qualitative research practice: a guide for social science students and researchers<\/em>. London: Thousand Oaks; New Delhi: Sage, 1\u201323.<\/p>\n\n\n\n

Spencer, Liz, Jane Ritchie & William O\u2019Connor. 2003. \u201eAnalysis: Practices, Principles and Processes\u201c. In: Ritchie, Jane & Jane Lewis (eds). Qualitative research practice: a guide for social science students and researchers<\/em>. London: Thousand Oaks; New Delhi: Sage, 199\u2013218.<\/p>\n\n\n\n

\u0421\u0442\u0435\u0444\u0430\u043d\u043e\u0432\u0438\u045b \u0412\u0438\u043b\u043e\u0432\u0441\u043a\u0438, \u0422\u043e\u0434\u043e\u0440. 1908. \u0421\u0442\u0458\u0435\u043f\u0430\u043d \u041c\u0438\u0442\u0440\u043e\u0432 \u0409\u0443\u0431\u0438\u0448\u0430: \u0423\u0442\u0438\u0441\u0446\u0438 \u0438 \u0443\u0441\u043f\u043e\u043c\u0435\u043d\u0435. <\/em>\u041a\u043e\u0442\u043e\u0440: \u0428\u0442\u0430\u043c\u043f\u0430 \u0431\u043e\u043a\u0435\u0448\u043a\u0435 \u0448\u0442\u0430\u043c\u043f\u0430\u0440\u0438\u0458\u0435 \u0443 \u041a\u043e\u0442\u043e\u0440\u0443.<\/p>\n\n\n\n

\u0160imunkovi\u0107, Ljerka. 1990. \u201eGrafija i ortografija hrvatskog teksta dvojezi\u010dnih mleta\u010dkih proglasa\u201c. Radovi<\/em> 29 (19): 69\u201379.<\/p>\n\n\n\n

Tepav\u010devi\u0107, Miodarka. 2019. \u201eJedno poglavlje crnogorsko-italijanskih jezi\u010dkih, knji\u017eevnih i kulturnih veza: Stefan Mitrov Ljubi\u0161a\u201c. Studi Slavistici<\/em> XVI (2): 17\u201336.<\/p>\n\n\n\n

T\u00f6nnies, Ferdinand. 1887. Gemeinschaft und Gesellschaft: Abhandlung des Communismus und des Socialismus als empirischer Culturformen<\/em>. Leipzig: Fues.<\/p>\n\n\n\n

Tuttle, Edward. 1997. \u201eThe Veneto\u201c. In: The Dialects of Italy<\/em>. London \u2013 New York: Routledge, 263\u2013270.<\/p>\n\n\n\n

Wolf, Larry. 2001. Venice and the Slavs<\/em>. Stanford: Stanford University press.<\/p>\n\n\n\n

Internet izvori<\/em><\/p>\n\n\n\n

Dotto, Diego & Nikola Vuleti\u0107. 2019. \u201eIl veneziano in Dalmazia e a Dubrovnik\/Ragusa fino al XVIII secolo: per la storia di uno spazio comunicativo\u201c, Versione 1 (19. 6. 2019). In: Roland Bauer & Thomas Krefeld. 2019. Lo spazio comunicativo dell\u2019Italia e delle variet\u00e0 italiane<\/em>, Versione 90<\/em>. http:\/\/www.kit.gwi.uni-muenchen.de\/?p=14384&v=1 (pristupljeno 14. 2. 2024).<\/p>\n\n\n\n

Ivan\u010di\u0107, Janja Dora. 2020. \u201eLanguage Situation in Dalmatia in the 18th century\u201c. Language and Society in 18th Century South Eastern Europe<\/em>, SOG18\u2013Yearbook of the Society for 18th Century Studies on South Eastern Europe 3. Graz: University of Graz, 85\u2013100. https:\/\/unipub.uni-graz.at\/sog18\/periodical\/titleinfo\/5920219 (pristupljeno 15. 3. 2024).<\/p>\n\n\n\n

Ivanovi\u0107, Krsto. 1650. \u201eCronica delli Annali di Budua\u201c. Digitalna Narodna biblioteka Budve<\/em>. https:\/\/digital.nbbd.me\/unit\/krsto-ivanovic-anali\/scan (pristupljeno 17. 3. 2024).<\/p>\n\n\n\n

Kojovi\u0107, Antun. 1805\u20131808. \u201eMemoari II\u201c. Digitalna Narodna biblioteka Budve<\/em>. https:\/\/digital.nbbd.me\/unit\/antun-kojovic-memoari-ii-1805-1808 (pristupljeno 14. 3. 2024).<\/p>\n\n\n\n

A TURBULENT SOCIOLINGUISTIC NIGHT: SEPTEMBER 23, 1813, FROM THE DIARY<\/em> OF DON ANTUN KOJOVI\u0106 <\/strong><\/h3>\n\n\n\n

Abstract: <\/em>Using Budva as a case study, this paper examines the phenomenon of bilingualism in the communes of the Eastern Adriatic coast during Venetian rule. Bilingualism is addressed in its social dimensions, specifically as diglossia and its subtype, exoglossia. A macro-sociolinguistic analysis was conducted based on materials from the Diary<\/em> of Don Antun Kojovi\u0107, written in Italian language. The focus is on the diary entry from September 23, 1813, which describes an upheaval in the town instigated by residents of the surrounding area. The studied material enabled a critical sociolinguistic exploration of situational language use, the verbal repertoire of speakers, and conversational and linguistic choices. Thanks to excerpts in the vernacular, it was possible to analyse code-switching within this multilingual community. The study employs biographical qualitative analysis methods: text and narrative analysis, as well as discourse analysis. The paper also serves as a reflection on the role of ideology in language, revealing the author\u2019s attitudes on ethnicity, gender, and power through his linguistic choices in the diary entry.<\/p>\n\n\n\n

Keywords<\/em>: Antun Kojovi\u0107 Diary, Budva, bilingualism, diglossia<\/p>\n\n\n\n

ENDNOTES<\/h3>\n\n\n\n

[1] gordana.ljubanovic@nbbd.me.<\/p>\n\n\n\n

[2] \u201eNothing that people do with language is ever exclusively about the language system and structure, but also about the speakers\u2019 view of the world and their conscious and subconscious language choices which help them define who they are\u201c (Filipovi\u0107 2015: 2).<\/p>\n\n\n\n

[3] Zbog neujedna\u010dene terminologije u izvorima koji su kori\u0161\u0107eni za ovaj rad, u tekstu se u istom zna\u010denju ravnopravno koriste termini jezik i jezi\u010dki varijetet. <\/p>\n\n\n\n

[4] Biografski podaci o Antun Kojovi\u0107u preuzeti su iz: \u0411\u043e\u0458\u043e\u0432\u0438\u045b 1996: 7\u201267.<\/p>\n\n\n\n

[5] Svi citati pod navodnicima preuzeti su iz: Kojovi\u0107 1969: 153\u2012164; navodi u zagradama, u italiku, na italijanskom ili narodnom jeziku preuzeti iz rukopisa: Kojovi\u0107, Antun. 1806. \u201eGiornale di Budua\u201c. Digitalna Narodna biblioteka Budve<\/em>. https:\/\/digital.nbbd.me\/ unit\/antun-kojovic-giornale-di-budua-1806-1819\/scan (pristupljeno 14. 3. 2024).<\/p>\n\n\n\n

SEPARAT RADA<\/h3>\n\n\n\n

Separat ovog rada (pdf), objavljenog u prvom drugom \u010dasopisa Konteksti kulture: studije iz humanistike i umjetnosti<\/em> (2024), mo\u017eete preuzeti klinom na ovaj link<\/a>.<\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Gordana Ljubanovi\u0107 [1]JU Narodna biblioteka BudveOdjeljenje za zavi\u010dajnu zbirkuBudva, Crna Gora Ni\u0161ta \u0161to ljudi \u010dine s jezikom ne ti\u010de se samo\u00a0jezi\u010dkog sistema i strukture, ve\u0107 je uvek u vezi i sa\u00a0pogledom na svet govornika i njihovim svesnim i nesvesnim\u00a0jezi\u010dkim izborima koji im poma\u017eu u samoodre\u0111ivanjuJelena Filipovi\u0107[2] Sa\u017eetak: Na primeru Budve, u radu se analizira fenomen […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":1441,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[1],"tags":[],"class_list":["post-1301","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-radovi"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1301","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1301"}],"version-history":[{"count":18,"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1301\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1662,"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1301\/revisions\/1662"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1441"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1301"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1301"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1301"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}