{"id":1322,"date":"2026-02-06T21:03:00","date_gmt":"2026-02-06T21:03:00","guid":{"rendered":"https:\/\/kontekstikulture.me\/?p=1322"},"modified":"2026-02-09T10:24:39","modified_gmt":"2026-02-09T10:24:39","slug":"pavle-pavlovic-gozbene-slike-kao-obelezje-drustvenog-statusa-u-evropskom-romanu-xix-veka","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/2026\/02\/06\/pavle-pavlovic-gozbene-slike-kao-obelezje-drustvenog-statusa-u-evropskom-romanu-xix-veka\/","title":{"rendered":"Pavle Pavlovi\u0107 | Gozbene slike kao obele\u017eje dru\u0161tvenog statusa u evropskom romanu XIX veka"},"content":{"rendered":"\n

Pavle Pavlovi\u0107<\/strong> [1]
Univerzitet u Beogradu <\/em>
Matemati\u010dki fakultet <\/em>
Beograd, Srbija<\/em><\/p>\n\n\n\n

Sa\u017eetak<\/em>: U radu se istra\u017euje kako se u romanu XIX veka prikazuje odnos izme\u0111u gozbene slike i pozicije tela lika u dru\u0161tvenom svetu. Primenom fenomenolo\u0161ke metode, koja obuhvata jezi\u010dku analizu, close reading <\/em>i analizu zna\u010denja slika iz egzistencijalne perspektive, pretpostavljamo da gozbena slika problematizuje i osvetljava poziciju tela kroz prelaze izme\u0111u razli\u010ditih dru\u0161tvenih svetova. Poseban fokus stavljamo na dru\u0161tvena odre\u0111enja tela u dva konteksta: dru\u0161tvu zasnovanom na klasnim odnosima i dru\u0161tvu oslobo\u0111enom tih odnosa. Analiziramo slike propadanja klasa, odnose izme\u0111u prirodnog i ve\u0161ta\u010dkog, kao i simboliku pripadanja i nepripadanja. Analiza obuhvata gozbene scene u delima \u010carlsa Dikensa, Viktora Igoa i Onorea de Balzaka. Rad pokazuje da gozbena slika nije samo dekorativni motiv, ve\u0107 slo\u017een fenomen, koji kroz odnos tela prema hrani i gozbi reflektuje dublje dru\u0161tvene, egzistencijalne i klasne konflikte u knji\u017eevnosti XIX veka.<\/p>\n\n\n\n

Klju\u010dne re\u010di<\/em>: gozbena slika, pozicija tela, dru\u0161tveni svet, klasa, klasni odnosi, propadanje klasa, prirodno, ve\u0161ta\u010dko, pripadanje, nepripadanje, dru\u0161tveni status<\/p>\n\n\n\n

UVOD<\/h3>\n\n\n\n

U romanu XIX veka odre\u0111ivanje dru\u0161tvenog statusa mo\u017ee se javljati u osnovnom obliku prepoznavanja odre\u0111enog dru\u0161tvenog fenomena (klase, ideologije, nacionalnog identiteta itd.) ili u vidu slo\u017eenih situacija u kojima se ti fenomeni porede, kontrastiraju ili dovode u pitanje. Podela na \u201eelementarno\u201c i \u201eslo\u017eeno\u201c ima samo uslovni karakter. Budu\u0107i da razumevanje svake knji\u017eevne \u010dinjenice zavisi od \u0161ireg konteksta, nivo prepoznavanja uvek lako mo\u017ee pre\u0107i u nivo sa slo\u017eenijom semantikom. To \u0161to aluziju na ne\u010diji na\u010din ishrane povezujemo s nekim doga\u0111ajem u romanu ili postupkom odre\u0111enog lika ve\u0107 samo po sebi tu aluziju izdi\u017ee iznad nivoa elementarnog ili banalnog komentara. Me\u0111utim, podela na \u201eosnovne\u201c i \u201eslo\u017eene\u201c oblike odre\u0111ivanja mo\u017ee nam pomo\u0107i ne samo da odre\u0111ene gozbene slike opi\u0161emo ve\u0107 i da ocenimo kako se jedna gozbena slika odnosi prema drugoj.<\/p>\n\n\n\n

U elementarne oblike indeksiranja spadaju: komentari o nov\u010danoj vrednosti hrane, komentari o vrednosti i stanju posu\u0111a i komentari o na\u010dinu ishrane i pona\u0161anju za stolom. U slo\u017eene oblike indeksiranja ubrajamo sve one slike ili situacije u romanima kojima se daje simbolika neke dru\u0161tvene kategorije ili simbolika nekog dru\u0161tvenog odnosa. Tako mo\u017eemo izdvojiti: simboliku posedovanja i oskudice, kontrast prirodnog i ve\u0161ta\u010dkog i simboliku propadanja klase. Nije potrebno pominjati to da osnovni oblici mogu biti sastavni deo slo\u017eenih: jasno je da komentar o nov\u010danoj vrednosti hrane mo\u017ee poslu\u017eiti kao na\u010din da se prika\u017ee semantika posedovanja i oskudice. Zato \u0107emo analizu po\u010deti analizom elementarnih oblika dru\u0161tvenog odre\u0111ivanja.<\/p>\n\n\n\n

Pre nego \u0161to zapo\u010dnemo sa konkretnim analizama, moramo prvo objasniti upotrebu klju\u010dnih pojmova koji su u vezi sa pozicijom tela u dru\u0161tvenom svetu i dru\u0161tvenim odre\u0111ivanjem uop\u0161te. Najva\u017eniji pojmovi su priro-dno i ve\u0161ta\u010dko. Pojam prirode ne treba me\u0161ati sa predstavom o prirodi kao izvoru vegetativnog rajskog obilja. Od Aristotela do Marksa priroda se vezuje za predstavu o ne\u010demu \u0161to je univerzalno. Tvrditi da, na primer, u Marksovoj filozofiji nema nikakvog \u201enaturalizma\u201c zna\u010dilo bi tvrditi da u njegovom konceptu politi\u010dke ekonomije nema nikakvih univerzalija. Univerzalne zakonitosti se manifestuju na razli\u010dite na\u010dine u razli\u010ditim dru\u0161tvima. Kao i kod Aristotela, i kod Marksa priroda i tvorevina ljudskog ume\u0107a jedno drugo dopunjavaju i uzajamno se pro\u017eimaju.<\/p>\n\n\n\n

Retki su pisci XIX veka koji predstavu o ve\u0161ta\u010dkom i prirodnom kontekstualizuju kao predstavu o \u201edobrim\u201c i \u201elo\u0161im\u201c klasama. Takva je, na primer, \u017dor\u017e Sand, u \u010dijim su romanima bur\u017euji uvek prikazani kao \u201elo\u0161i\u201c ljudi, a pripadnici seoskog plemstva kao \u201edobri\u201c. Me\u0111utim, vide\u0107emo da je kod Dikensa i Igoa situacija komplikovanija i da je predstavu o univerzalnom i ve\u0161ta\u010dkom nemogu\u0107e svesti na kontrast izme\u0111u dve konkretne klase. U filozofskoj koncepciji Marksa i Engelsa pojam klase ne zavisi od pojedina\u010dnih dru\u0161tvenih okolnosti. Ono \u0161to je istorijski uslovljeno to nije \u010dinjenica o klasi ve\u0107 forma u kojoj se klasa pojavljuje. Klase postoje svuda gde postoji izrabljivanje ljudi i njihovog rada. U uslovima kapitalisti\u010dke proizvodnje vi\u0161ak vrednosti se izdvaja i zavr\u0161ava u rukama pojedinaca koji ni\u0161ta ne rade i koji \u017eive od rada porobljene klase.2<\/sup><\/p>\n\n\n\n

Pozicija tela u svetu u kontekstu dru\u0161tvenog odre\u0111ivanja na gozbenim slikama prikazuje se na osnovu odnosa tela prema univerzalijama, a ne prema klasnoj pripadnosti. Na gozbi se telo protagoniste susre\u0107e sa univerzalnom slikom dru\u0161tvene nepravde, za koju se vezuje predstava o nekoj klasi.<\/p>\n\n\n\n

OSNOVNI OBLICI DRU\u0160TVENOG ODRE\u0110IVANJA HRANE<\/h3>\n\n\n\n

Za osnovne oblike dru\u0161tvenog odre\u0111ivanja hrane karakteristi\u010dno je to da se pomo\u0107u njih ne odre\u0111uje pozicija ve\u0107 samo prisustvo tela u svetu. Nasuprot tome, predstava o poziciji tela podrazumeva nekakvu situaciju ili predstavu o doga\u0111aju koji nosi u sebi potencijal dramskog sukoba ili zapleta.<\/p>\n\n\n\n

Najosnovniji oblik dru\u0161tvenog odre\u0111ivanja jesu aluzije na cenu hrane ili na mesto obedovanja. Formula \u201elik Iks jede hranu od toliko i toliko sua\u201c jedna je od tipi\u010dnih formula za dru\u0161tveno indeksiranje u Balzakovoj Ljudskoj komediji<\/em>. U romanu Alber Savarus <\/em>tvrdi se da \u0161tedljivi gospodin Sulas za ru\u010dak nikada ne tro\u0161i vi\u0161e od dvadeset i pet sua (Balzac 1897: 12). Na sli\u010dan na\u010din, u romanu Mese\u010deva dolina <\/em>D\u017eeka Londona Mercedes, glavna junakinja, pijucka \u010daj od tri dolara; njena kafa od dvadeset i pet centi razbla\u017eena je mlekom, a turska kafa od osam centi \u0161lagom.<\/p>\n\n\n\n

Slede\u0107i, ne\u0161to slo\u017eeniji, oblik dru\u0161tvenog odre\u0111ivanja jeste prikazivanje stanja u kojem lik \u017eivi. U tom pogledu slika enterijera jedna je od najva\u017enijih novina koju unosi bur\u017eujski roman XIX veka. Slika rasko\u0161ne trpeze u unutra\u0161njosti velike i blistave palate predstavlja nam poznat prizor iz gotskog romana. S njom u vezi ne mo\u017eemo govoriti o dru\u0161tvenom odre\u0111ivanju. Odre\u0111ivanje je nezamislivo bez predstave o vi\u0161ku, manjku ili potpunom nedostatku neke vrednosti. Takva predstava nedostaje u slikama aristokratske gozbe. Aristokratski predmeti su ve\u010diti i savr\u0161eni, \u0161to zna\u010di da se njihova vrednost sama po sebi podrazumeva, kao razlika u odnosu na ono \u0161to je svakodnevno i uobi\u010dajeno.<\/p>\n\n\n\n

Enterijer ku\u0107e madam Klaes, opisane u Balzakovom romanu Alkahest <\/em>otkriva povest i duhovni \u017eivot Flandrije, gde su pristigle i poneke \u0161panske novine. Na porodi\u010dnom tanjiru mogu se pro\u010ditati \u201eizvori\u0161ta obilja i uzdizanje porodice Klaes ka bogatstvu\u201c (Balzac 1887: 53), a supa od maj\u010dine du\u0161ice, kojom madam Klaes nudi Pjerkina, svoga biv\u0161eg mu\u017ea, nije svakida\u0161nja supa, ve\u0107, kako on sam ka\u017ee, \u201enedeljna supa njegovih predaka […], istorijska supa Nizozemske\u201c (Balzac 1887: 53).<\/p>\n\n\n\n

Prelazak na novu, prozai\u010dnu, sliku stvarnosti najbolje se mo\u017ee videti ako uporedimo enterijer ku\u0107e madam Klaes i enterijer pansiona Voker. Nakon \u0161to je, poput \u0161pijuna koji podnosi izve\u0161taj o mestu koje je pa\u017eljivo osmotrio, do detalja opisao dnevnu sobu, uga\u0161eno ognji\u0161te, okrugli ljubi\u010dasti sto i porcelanske \u010da\u0161e, Balzakov pripoveda\u010d pominje odeur de pension <\/em>(Balzac 1993: 56). Iz kuhinje dopiru smradni i odvratni mirisi. Stolice u trpezariji su polomljene. Mu\u0161eme su umrljane vinom, a name\u0161taj istruleo i rasklimatan.<\/p>\n\n\n\n

Dru\u0161tveno odre\u0111ivanje mo\u017ee se realizovati kao vi\u0161estruko i\u0161\u010ditavanje dru\u0161tvenih i karakternih obele\u017eja. Takvo odre\u0111ivanje pribli\u017eava se slo\u017eenom obliku indeksiranja, ali se od njega razlikuje po tome \u0161to mu nedostaje dimenzija nekog simboli\u010dkog konteksta. Njegova glavna funkcija sastoji se u tome da likove i njihova prepoznatljiva dru\u0161tvena obele\u017eja uvede ili, naprosto, imenuje.<\/p>\n\n\n\n

I za ovakve gozbene slike obilje primera mo\u017eemo na\u0107i u Balzakovoj Ljudskoj komediji<\/em>, u kojoj je, u velikom broju slu\u010dajeva, istorijsko i dru\u0161tveno telo \u010desto savr\u0161eno \u010ditljivo. Jede \u010dovek, ali jede i klasa. Govori \u010dovek, ali kroz njega govori i klasa. Miri\u0161u ljudi, ali miri\u0161u i klase. U prvom poglavlju romana \u010ci\u010da Gorio svi stanari pansiona prikazani su na okupu, za jednim stolom. Ceo njihov dijalog mo\u017ee se protuma\u010diti kao igra \u010ditanja i prepoznavanja. Rastinjak je za Bjan\u0161ona \u201edoktor za zakon Kontradikcija\u201c, a gospo\u0111a Mi\u0161ono obi\u010dna \u201eve\u0161tica\u201c (Balzac 1993: 12). Gosti pri\u010daju \u017eargonom karakteristi\u010dnim za doba u kojem je Balzak \u017eiveo. Na osnovu karakteristi\u010dnih boja i mirisa \u010di\u010da Gorio prepoznaje da je hleb koji mu nudi gospo\u0111a Voker napravljen od najboljeg mogu\u0107eg \u201ekukuruza\u201c (Balzac 1993: 12). Ovu scenu \u010dini posebnom to \u0161to Balzak kroz nju istovremeno istra\u017euje i demonstrira neiscrpne mogu\u0107nosti ovakvog oblika dru\u0161tvenog odre\u0111ivanja. Zajedni\u010dko za proste oblike dru\u0161tvenog odre\u0111ivanje jeste to da se u njima ne otkriva pozicija tela, ve\u0107 se samo ukazuje na \u010dinjenicu o prisustvu junakovog fizi\u010dkog tela u dru\u0161tvenom svetu \u2013 i, uop\u0161te, u svetu umetni\u010dkog dela.<\/p>\n\n\n\n

Naravno, ova podela nije gruba. Nekada je u jednom istom romanu te\u0161ko odrediti nijanse koje razdvajaju jednu gozbenu sliku od slike enterijera. Dobar primer za to je roman Prole\u0107ne vode <\/em>Ivana Turgenjeva.<\/p>\n\n\n\n

Opis poslasti\u010darnice i katalozi slatki\u0161a koji su dati na po\u010detku romana vi\u0161e kontekstualizuju dru\u0161tvenu poziciju i status koji u Frankfurtu zauzima \u0110emina porodica. Me\u0111utim, taj opis ne otkriva na\u010din na koji se \u0110emino telo odnosi prema toj dru\u0161tvenoj stvarnosti. S druge strane, opis hotelske sobe u koju Sanjina uvodi Polozov ve\u0107 predstavlja slo\u017eeni oblik dru\u0161tvenog odre\u0111ivanja. Slika obilnog ru\u010dka simboli\u010dno predstavlja svet bluda i razvrata u koji Sanjin ulazi i koji najavljuje njegov susret s Polozovljevom \u017eenom. Dakle, su\u0161tina je u tome \u0161to u prvom primeru \u010ditalac dobija informaciju samo o tome kako izgleda dru\u0161tveni svet, a u drugom slu\u010daju \u0161ta se u tom svetu doga\u0111a, kako se u tom svetu pozicionira telo lika. Tek u drugom slu\u010daju mo\u017ee se govoriti o gozbenoj slici.<\/p>\n\n\n\n

Slo\u017eeni oblici dru\u0161tvenog odre\u0111ivanja<\/em><\/p>\n\n\n\n

Za razliku od jednostavnih oblika, u slo\u017eenim oblicima dru\u0161tvenog odre\u0111ivanja prikazuje se pozicija tela u nekom dru\u0161tvenom svetu. Oni se tako\u0111e mogu podeliti na jednostavnije i slo\u017eenije forme: jednostavnije forme se odnose na ogoljeni kontrast i \u201eimati\u2013 nemati\u201c i \u201eve\u0161ta\u010dko\u2013prirodno\u201c. Kontrast izme\u0111u predstava o oskudici i predstava o bogatstvu odnosi se na tenziju koja se javlja izme\u0111u predstava o posedovanju i predstava o neposedovanju osnovnih sredstava za \u017eivot, a kontrast \u201eve\u0161ta\u010dko\u2013prirodno\u201c na predstavu kontrasta izme\u0111u predstava o vi\u0161ku i koli\u010dini vrednosti. I u jednom i drugom slu\u010daju na gozbenoj slici telo pripadnika ni\u017ee klase stupa u svet pripadnika vi\u0161e klase (bur\u017euja, feudalaca, aristokrata itd.). Me\u0111utim, mogu\u0107e su i razli\u010dite dodatne nijanse. Na primer, u romanu Franka Norisa Oktopod <\/em>predstava o oskudicom ugro\u017eenom telu ne suprotstavlja se direktno predstavi o koli\u010dini bogatstva, ve\u0107 se kontrast odnosi i na predstavu o ve\u0161ta\u010dkom, pokrivenom i zaba\u0161urenom. To isto va\u017ei i za Zolin roman \u017derminal. Budu\u0107i da je broj mogu\u0107ih umetni\u010dkih re\u0161enja neograni\u010den, nemogu\u0107e ih je iscrpsti strukturalisti\u010dkim klasifikacijama. Zato \u0107emo se usredsrediti na pojedina\u010dna dela.<\/p>\n\n\n\n

Ugro\u017eeno telo i kontrast bogatstvo\u2013siroma\u0161tvo<\/em><\/p>\n\n\n\n

Indeksiranje dru\u0161tvenog statusa u najve\u0107em broju slu\u010dajeva realizuje se razlikovanjem izme\u0111u kategorija siroma\u0161tva i bogatstva. \u010cetiri najprepoznatljivije formule kojima se ono izra\u017eava jesu: a) bogati jedu, a siromasi gladuju; b) gladni siromah je prisutan na gozbi svoga \u201ehranitelja\u201c \u2013 bur\u017euja ili feudalca; v) siromah je bolno svestan razlike koja postoji izme\u0111u njega i hranitelja; g) hranitelj sprovodi fizi\u010dko ili mentalno nasilje nad pripadnikom ni\u017ee klase.<\/p>\n\n\n\n

Pozicija tela u svetu prikazuje se kao predstava o pripadanju ili nepripadanju, ta\u010dnije: kao mogu\u0107nost ili nemogu\u0107nost pripadanja tela siromaha svetu kojem pripadaju bogata\u0161i. Predstava o pripadanju kontekstualizuje se predstavom o dare\u017eljivosti, ljudskosti i milosr\u0111u. Prema tome, ugro\u017eeno telo ne pripada svetu nedobronamernih, a pripada svetu dobronamernih bogata\u0161a. U ve\u0107ini slu\u010dajeva telo siromaha prikazano je kao ugro\u017eeno, a telo hranitelja kao \u201eobezbe\u0111eno telo\u201c.<\/p>\n\n\n\n

\u010cARLS DIKENS: OLIVER TVIST<\/em> I UGRO\u017dENO TELO SIRO\u010cETA<\/h3>\n\n\n\n

U Dikensovim romanima razlika izme\u0111u dobre i lo\u0161e klase naj\u010de\u0161\u0107e se reflektuje kroz odnos izme\u0111u bur\u017euja i siro\u010di\u0107a. Kod njega se \u010desto javlja i sloj osiroma\u0161enih plemi\u0107a, ali oni su u ve\u0107ini slu\u010dajeva prikazani u negativnom svetlu, kao, na primer, gospoda Mantalini i Malberi u romanu Nikolas Niklbi<\/em>, Harold Skimpol u romanu Sumorna ku\u0107a <\/em>i Rigo u romanu Mala Dorit<\/em>. Ukratko, Dikens nije bio previ\u0161e naklonjen aristokratiji, a osim toga, za razliku od Tekerija, nije ni preterano dobro poznavao \u017eivot i obi\u010daje aristokrata. Njega je mnogo vi\u0161e zanimala sitna bur\u017eoazija, bur\u017eujsko licemerje, racionalni pogled na \u017eivot i opsesija privre\u0111ivanjem. Odnos izme\u0111u vi\u0161e i ni\u017ee klase naj\u010de\u0161\u0107e prikazuje kao odnos izme\u0111u sitnih bur\u017euja i potpuno obespravljenih slojeva. Naravno, u kontekstu celokupnog Dikensovog stvarala\u0161tva taj odnos nemogu\u0107e je svesti na manihejsku dihotomiju izme\u0111u likova lo\u0161ih bur\u017euja i dobrih siro\u010di\u0107a. Na primer, lik Nansi iz romana Oliver Tvist <\/em>nemogu\u0107e je prilagoditi tom kontrastu. Treba tako\u0111e imati u vidu i Dikensovo interesovanje za misti\u010dne i mra\u010dne strane ljudske li\u010dnosti i njegovu viziju poetske pravde koja nadilazi svaku dru\u0161tvenu dihotomiju. U njegovim romanima predstava o dru\u0161tvenoj nepravdi uvek ima metafizi\u010dku dimenziju, koja je veoma zna\u010dajna za na\u010din na koji on prikazuje gozbene slike.3<\/sup><\/p>\n\n\n\n

Dikens prvo polazi od kontrasta izme\u0111u tela hranitelja i onoga ko je hranjen, pa tek onda od dru\u0161tvenih razlika, \u010dije odre\u0111ivanje prilago\u0111ava ovom kontrastu. Na gozbenim slikama prikazanim u Oliveru Tvistu <\/em>kao dominanta se izdvaja odnos izme\u0111u hranitelja i siro\u010deta. Taj odnos je nemogu\u0107e potpuno razumeti ako se u obzir ne uzme istorijski kontekst u kojem je Dikens stvarao. Budu\u0107i da je u prvoj polovini XIX veka smrtnost dece bila znatno ve\u0107a nego \u0161to je danas, podrazumevalo se da onovremeni \u010ditalac, u ve\u0107oj meri nego savremeni, \u201eo\u010dekuje\u201c ranu smrt siro\u010deta, a da njegovo pre\u017eivljavanje smatra velikim \u010dudom. Na po\u010detku romana re\u010deno je da je Oliver \u201epodignut na rukama\u201c (by hand<\/em>).4<\/sup> U Dikensovo vreme nedojena deca iz siroti\u0161ta hranjena su kravljim mlekom i zobenom ka\u0161om i verovalo se da \u0107e brzo umreti (Gates 1994: 78).<\/p>\n\n\n\n

Gozbene slike daju predstavu o sistematskom ugro\u017eavanju i uni\u0161tavanju ljudskog tela koje se opravdava merama \u0161tednje i aritmeti\u010dkim prora\u010dunima. Opsednutost \u0161tednjom prikazana je kao \u017eivotinjski nagon, a bur\u017euji kao demonske \u017eivotinje.<\/p>\n\n\n\n

Odbor siroti\u0161ta \u010dine jedri, nagojeni, debeli ljudi (Dickens 1949: 6). Nije re\u010d samo o simbolici ve\u0107, opet, o najosnovnijoj logici. Kako su se \u010dlanovi odbora ugojili? Ugojili su se zato \u0161to imaju, a deca su smr\u0161ala zato \u0161to nemaju \u0161ta da jedu. Ra\u010dun je, kao \u0161to vidimo, veoma jednostavan. Svaka njihova odluka i svaki njihov komentar predstavljaju neumoljivo precizni algoritam zla. Deci valja oduzeti \u010dajanke, ukinuti im ve\u010dere i javno doru\u010dkovanje; da bi se \u0161to vi\u0161e novca na njima u\u0161tedelo, treba ih potpuno izgladneti. Ne postavlja se, pritom, nikakvo pitanje treba li prvo novac \u0161tedeti pa tek onda decu izgladnjivati \u2013 ili da li \u0161tednja uvek mora direktno biti povezana s gladovanjem.<\/p>\n\n\n\n

Svrha tog programa jeste da se stvori la\u017eni utisak o pripadanju ugro\u017eenog tela svetu hranitelja. Me\u0111utim, zahvaljuju\u0107i nagla\u0161enoj upotrebi ironije, \u010ditalac predstavu o pripadanju dekodira kao predstavu o nepripadanju. Drugim re\u010dima, pozicija tela dovodi se u vezu s predstavom o otu\u0111enju \u2013 ugro\u017eeno telo je otu\u0111eno od sveta hladnog ra\u010duna.<\/p>\n\n\n\n

Su\u0161tinu eti\u010dke dimenzije u romanu Oliver Tvist <\/em>\u010dini potreba za prepoznavanjem pravog, autenti\u010dnog hranitelja. Nasilje hranitelja prikazano je kao ne\u0161to \u0161to je samo po sebi apsurdno, \u0161to zna\u010di da takvo stanje stvari treba promeniti. Na kraju romana Bambla kao hranitelja zamenjuje gospodin Braunlou, milosrdni \u010dovek \u010distog i neporo\u010dnog srca. Logika nasilja blisko je povezana ne toliko sa spoznajom nepravde koliko sa nagonom za pobunom koju je nemogu\u0107e razumeti bez uvida u \u0161iri kontekst viktorijanske kulture i ideje o dobrom i lo\u0161em detetu.<\/p>\n\n\n\n

Utilitaristi\u010dka logika kojom se rukovode hranitelji u siroti\u0161tu pokazuje se kao precizni algoritam koji vodi ka smrti. Tanjiri su tek malo ve\u0107i od ka\u0161ika, jedva da se iz njih mo\u017ee zagrabiti zobena ka\u0161a. Neuhranjena i iscrpljena deca, logi\u010dno je, sve se vi\u0161e stanjuju i mr\u0161ave i, imaju\u0107i to u vidu, \u010dini se sasvim logi\u010dnom odluka odbora da im se ode\u0107a suzi kako ne bi lepr\u0161ala \u201epo njihovim iscrpljenim i skvr\u010denim telesima\u201c (Dickens 2003: 18).<\/p>\n\n\n\n

Dakle, logi\u010dno je, a za odbor isplativo, da se u male tanjire stavlja \u0161to oskudnija hrana. Logi\u010dno je i to da u takvoj bedi i nema\u0161tini siro\u010di\u0107e po\u010dne goniti \u017eelja da se, umesto ka\u0161e, najedu cigala (Dickens 2003: 13). Tri meseca Oliver Tvist i njegovi drugovi skapavaju od gladi \u2013 razumljivo je da su s vremenom postali pro\u017edrljivi, pa je logi\u010dno, a mo\u017eda i prirodno, \u0161to po\u017eele da jedan drugoga pojedu. A za\u0161to? Zato \u0161to nemaju \u0161ta drugo da jedu. A za\u0161to nemaju \u0161ta drugo da jedu? Zato \u0161to odbor \u0161tedi na njima i njihovim telima.5<\/sup><\/p>\n\n\n\n

Naravno, te\u0161ko je o\u010dekivati da dete kakvo je Oliver Tvist do\u0111e do neke uzvi\u0161ene spoznaje o nepravednim me\u0111uljudskim odnosima. Olivera mo\u017eemo posmatrati kao bezazleno i besadr\u017eajno bi\u0107e, koje reaguje samo instinktivno. Zatra\u017eiv\u0161i jo\u0161 hrane od svoga hranitelja, on se pona\u0161a kao \u201ezlo dete\u201c i zbog toga je zaslu\u017eio da bude ka\u017enjen. Kao \u0161to Kinkejd zapa\u017ea, u viktorijanskoj kulturi de\u010dja nevinost izjedna\u010davana je s odsustvom svesti, njegovom nesposobno\u0161\u0107u da povre\u0111uje (Kincaid 1992: 13)6<\/sup>.<\/p>\n\n\n\n

Nema sumnje u to da je Dikens na hiperboli\u010dan na\u010din prikazao odnos izme\u0111u \u201esitih\u201c i \u201egladnih\u201c. U monografiji posve\u0107enoj \u017eivotu D\u017eona Blinkoa, mogu\u0107eg prototipa za Olivera Tvista, D\u017eon Valer pi\u0161e da u londonskim siroti\u0161tima ipak ni izdaleka nije vladala tolika nesta\u0161ica hrane kakva je prikazana u Oliveru Tvistu<\/em>. Istina je to da su deca dobijala obroke koji su bili sasvim pozama\u0161ni za vreme gladnih godina (Waller 2005: 41).<\/p>\n\n\n\n

Me\u0111utim, ovde tako\u0111e treba voditi ra\u010duna i o onome \u0161to Kinkejd naziva \u201ekulturnim varvarstvom\u201c (Kincaid 1992: 45). Viktorijanski priru\u010dnici za odgajanje dece odlikuju se neobi\u010dno hladnim razmi\u0161ljanjima o problemu de\u010djeg odrastanja (Kincaid 1992: 45). Detetovu psihu treba vajati, njome treba manipulisati da bi se na kraju dobio \u017eeljeni proizvod. Koliko bi samo Dikens pogre\u0161io da je, na po\u010detku romana, dao ijedan detalj o izgledu Oliverovog melodramskog tela. Oliver ne postoji kao fizi\u010dko bi\u0107e, ve\u0107, ironi\u010dno, kao bi\u0107e duha. On je samo nasumi\u010dno izabrano ime u azbu\u010dniku gospodina Bambla \u2013 mi vidimo samo ono \u0161to on postaje ili \u0161to bi mogao postati. Nasilje hranitelja mo\u017ee se posmatrati iz dva ugla \u2013 sa stanovi\u0161ta dru\u0161tvene nepravde i sa stanovi\u0161ta hri\u0161\u0107anskog mu\u010deni\u0161tva. Posmatrano iz prvog ugla, patnja je potrebna da bi se zadovoljila sablast nepravednog sistema.<\/p>\n\n\n\n

\u201eIt cannot be expected that this system of farming would produce any very extraordinary or luxuriant crop. Oliver Twist\u2019s ninth birthday found him a pale thin child, somewhat diminutive in stature, and decidedly small in circumference. But nature or inheritance had implanted a good sturdy spirit in Oliver\u2019s breast. It had had plenty of room to expand, thanks to the spare diet of the establishment\u201c (Dickens 1949: 25).7<\/sup><\/p>\n\n\n\n

Razmotrimo tre\u0107i element gozbene slike: uznemiruju\u0107u predstavu o dru\u0161tvenim razlikama. Oliverova reakcija se zato ne mo\u017ee nazvati \u201esve\u0161\u0107u\u201c o tome da je njegov hranitelj lo\u0161a osoba, ve\u0107, pre, instinktivnom i refleksnom reakcijom izgladnelog deteta. Ali etika gozbene slike navodi \u010ditaoca da stvori svest o nepravednosti i besmislenosti takvog sistema izrabljivanja. U Oliverovom bespomo\u0107nom polo\u017eaju krije se logika spasenja. On je napa\u0107eno uni\u017eeno dete koje tra\u017ei pravog hranitelja. Ono nema dovoljno svesti i njegovo spasenje i pre\u017eivljavanje je \u010dudesno. Instinktivnost \u017eivotinjske reakcije mo\u017ee se protuma\u010diti i kao uro\u0111ena potreba za humanim opho\u0111enjem. Predstava o spasenju implicitno se vezuje za predstavu o tome da se pozicija tela u svetu mo\u017ee protuma\u010diti na razli\u010dite na\u010dine. Ako, dakle, va\u017ei to da ono ne pripada surovom i nepravednom svetu, onda va\u017ei i to da ono pripada ili \u0107e pripadati jednom boljem i lep\u0161em svetu, u kojem odnosi me\u0111u ljudima nisu otu\u0111eni. Da bi tu promenu pozicije tela \u0161to \u017eivlje prikazao, Dikens posebno nagla\u0161ava kontrast izme\u0111u sitosti i gladi kako bi \u010ditalac mogao da ga vrednuje na \u0161to neposredniji na\u010din.8<\/sup><\/p>\n\n\n\n

Taj kontrast dolazi do izra\u017eaja najvi\u0161e u 17. poglavlju, u gozbenoj slici koja podse\u0107a na malu pozori\u0161nu predstavu. To je jedna od onih scena u kojima se jasno prepoznaje atmosfera karakteristi\u010dna za Dikensove romane: s jedne strane, data je slika ve\u010dere, a s druge, u pozadini, govori se o snegom prekrivenom Londonu i deci koja umiru od gladi i hladno\u0107e.9<\/sup> \u010cim je kro\u010dio u ku\u0107u gospo\u0111e Korni, gospodin Bambl se odmah dohvatio teme o gladi i siroma\u0161tvu. Nemogu\u0107e je, iz perspektive realisti\u010dke motivacije, do kraja objasniti Bamblovo pominjanje siro\u010di\u0107a, novca i komada hleba koji je udelio jednom prosjaku. To \u0161to je odnos izme\u0111u dobrog polo\u017eaja hranitelja i lo\u0161eg polo\u017eaja siro\u010di\u0107a previ\u0161e nametljivo istaknut treba pripisati specifi\u010dnoj crti Dikensove poetike i njegovoj sklonosti ka bajkovitim slikama. Kroz hranitelja ne progovara njegova li\u010dnost, ve\u0107 bezimene sile sitnobur\u017eujskog morala, groteskni sebi\u010dluk i besmisleno zlo.10<\/sup><\/p>\n\n\n\n

\u201eConsequently, Mr. Bumble, moving his chair little by little soon diminished the distance between himself and the matron; and continuing to travel around and brought his chair, in time, close to that in which the matron was seated\u201c11<\/sup> (Dickens 1949: 170).<\/p>\n\n\n\n

La\u017eni hranitelj ovde je prikazan kao obi\u010dan robot, kao otu\u0111eno mehani\u010dko telo koje se tako \u010desto javlja u Dikenovim romanima. Ovo nerealno telo jeste telo bajke, metonimija infantilne logike posedovanja i otimanja. To zna\u010di da je svet u kojem \u017eivi la\u017eni hranitelj prikazan kao nerealan. Tako\u0111e, pozicija hranitelja je samim tim prikazana kao ne\u0161to nerealno, ne\u0161to prolazno i ni\u0161tavno. Na taj na\u010din se relativizuju i patnje ugro\u017eenog tela, u ovom konkretnom slu\u010daju tela Olivera Tvista.<\/p>\n\n\n\n

VIKTOR IGO: UGRO\u017dENO TELO JADNIKA<\/em><\/h3>\n\n\n\n

Svedeni kontrast izme\u0111u siroma\u0161tva i bogatstva, kojim se slu\u017ei Dikens, karakteristi\u010dan je za mnoge druge romane sa sli\u010dnom tematikom.<\/p>\n\n\n\n

U tom pogledu posebno se izdvajaju Jadnici <\/em>Viktora Igoa.12<\/sup> Spoznaja dru\u0161tvene nepravde kod Igoa neraskidivo je povezana s duhovnim preobra\u017eajem i moglo bi se re\u0107i da je tom preobra\u017eaju posve\u0107eno kudikamo vi\u0161e pa\u017enje nego razlici izme\u0111u bogatih i siroma\u0161nih.13<\/sup> Poput Dikensovog Pipa ili Olivera Tvista, i Igoovog \u017dana Val\u017eana mo\u017eemo smatrati nesu\u0111enim pikarom. Pikaro je ve\u010dito u potrazi za stvarnom hranom, koja treba da bude nagrada za njegovu snala\u017eljivost i prodornost. Me\u0111utim, Igo unosi jednu bitnu izmenu: snala\u017eljivost, okretnost i poznavanje gradskog prostranstva postaju duhovna, transcendentna vrlina. Mogu\u0107e je da gladno siro\u010de izraste u dobrog \u010doveka, poru\u010duje Dikens: mogu\u0107e je, isto tako, i da robija\u0161 postane najve\u0107i dobrotvor u istoriji svetskog romana, poru\u010duje Viktor Igo.<\/p>\n\n\n\n

U svojim govorima Igo \u010desto staje na stranu siroma\u0161nih. Povremeno se slu\u017ei satirom, ali u ve\u0107ini slu\u010dajeva govori na veoma iskren i otvoren na\u010din.14<\/sup><\/p>\n\n\n\n

U Igoovim romanima pozicija ugro\u017eenog tela u svetu vi\u0161e klase ne predstavlja se na jednolik na\u010din. Ta vi\u0161esmislenost mo\u017ee se dovesti u vezu s Igoovim vrednovanjem uloge antagoniste, ru\u017enog ili samo naizgled nemoralnog \u010doveka. Tako, na primer, u romanu 1791 <\/em>(Bug-Jargal<\/em>, 1791) pripoveda\u010d Vandejce prikazuje kao primitivan svet, ali ipak njihove obi\u010daje opisuje sa velikim simpatijama. Paradoks dosti\u017ee vrhunac u onom trenutku kada pripoveda\u010d opisuje kako Vandejci brane one iste aristokrate koji su ih tla\u010dili za vreme staroga re\u017eima. Sli\u010dna groteskna polisemija u vrednovanju dru\u0161tvene pozicije zapa\u017ea se i u romanu \u010covek koji se smejao, u na\u010dinu na koji je predstavljen lik Ursusa. Kao i \u017dan Val\u017ean, Ursus je istovremeno prikazan i kao stra\u0161na i kao veli\u010danstvena figura. To podjednako va\u017ei i za likove Muzdemona i Ahlefelda u romanu Islandski han<\/em>, Bijasua u romanu 1791<\/em>, Klubana u romanu Pomorci <\/em>i Barkilfedra u pomenutom romanu \u010covek koji se smejao. U ovoj grupi jedino se Bijasu mo\u017ee nazvati \u201ejadnim \u010dovekom\u201c, predstavnikom osiroma\u0161ene i obespravljene kategorije.15<\/sup><\/p>\n\n\n\n

U gozbenim slikama u romanima Viktora Igoa predstava o ugro\u017eenom telu odnosi se na univerzalnu predstavu o narodu \u2013 peuple<\/em>, koja se kod njega preklapa sa predstavom o \u201esiroma\u0161nima\u201c \u2013 \u201epauvres\u201c. U romanu Zvonar Bogorodi\u010dine crkve <\/em>ta predstava data je u slici prosjaka koji juri\u0161aju na notrdamsku katedralu da oslobode Esmeraldu. Kao i kod Dikensa, univerzalna predstava o ugro\u017eenom telu kod Igoa se kontekstualizuje kao predstava o ni\u017eim klasama. Mu\u010ditelji mogu bitipripadnici \u201evisoke bur\u017eoazije\u201c, kao na primer Gilenormand, Marijusov otac u romanu Jadnic<\/em>i, ali isto tako i pripadnici lumpenproletarijata, kao \u0161to su, na primer, Tenardijeovi, likovi koji se javljaju u istom romanu.<\/p>\n\n\n\n

U romanu Jadnici <\/em>predstava o ugro\u017eenom telu data je na sli\u010dan na\u010din kao u romanu Oliver Tvist<\/em>. U domu Tenardijeovih Kozetini hranitelji su u isto vreme tla\u010ditelji. Tenardijeovi izgladnjuju Kozetu na sli\u010dan na\u010din kao \u0161to \u010dlanovi odbora izgladnjuju Olivera Tvista. Nasilje je realno: Kozeta dobija \u0107u\u0161ke od gospo\u0111e Tenardije, a po nare\u0111enju gospodina Tenardijea hoda bosa po snegu (Hugo 1995: 76). Premda Igo, za razliku od \u010carlsa Dikensa, ne opisuje sistematski program izgladnjivanja, logika kojom se slu\u017ei veoma je sli\u010dna. Tenardijeovi su siti, a njihova posluga je gladna.<\/p>\n\n\n\n

Niko od posluge ne sme da zatra\u017ei jo\u0161 vode (Hugo 1995: 76). Kozeta je \u017eedna, a od nje se tra\u017ei da napoji konja. Gospo\u0111a Tenardije se oblizuje oko svoga tiganja, a Kozeta drhti od gladi (Hugo 1995: 76). I hranitelji i jadnici vi\u0161e li\u010de na likove iz bajke nego na realne ljude.16<\/sup><\/p>\n\n\n\n

Ose\u0107anje nelagode izjedna\u010deno je s ropskom pot\u010dinjeno\u0161\u0107u. Me\u0111utim, sam Igo ne stavlja bur\u017eujske predmete u negativan kontekst. Naprotiv, on u Jadnicima <\/em>daje ornamentalne opise gozbenih slika, a to je ne\u0161to \u0161to Dikens sebi nikada ne bi \u201edozvolio\u201c. Dobar primer za to jeste ven\u010danje Kozete i Marijusa. Materijalna oskudica pretvara se ne samo u duhovno ve\u0107 i u realno, materijalno bogatstvo. Taj preokret postoji i kod Dikensa, ali on nigde ne opisuje zavr\u0161nu glamuroznu gozbu. I roman Oliver Tvist <\/em>i roman Jadnici <\/em>nose istu poruku: stanje u kojem \u201ebogati jedu, a siroma\u0161ni gladuju\u201c treba da bude promenjeno u najrealnijem mogu\u0107em smislu.<\/p>\n\n\n\n

Ma koji drugi pisac podlegao bi isku\u0161enju da sliku slavlja oboji didakti\u010dnom patetikom. U tu zamku, \u010dini se, veoma svesno pada i Dikens \u2013 kao da \u017euri da trijumfalno proslavi Oliverovo kona\u010dno oslobo\u0111enje. Ali ona ista retori\u010dka energija koju Igo ula\u017ee u to da sagleda Pariz sa visine njegovih katedrala preobra\u017eava svadbeno veselje u ne\u0161to \u0161to je mnogo vi\u0161e od nekakve dru\u0161tvene dinamile. To je jedan od najve\u0107ih i najradosnijih trijumfa Igoove groteske.17<\/sup><\/p>\n\n\n\n

Prema tome, ven\u010danje Kozete i Marijusa predstavlja svetkovinu umetnosti, svetkovinu jednog novog zanosa, spremnog da sjedini dotle nespojive suprotnosti. Pogrbljena rugoba sjedinjena je s pogrbljenom katedralom. Sli\u010dno tome, jasni ljusi sjedinjeni su, napokon, s francuskim dru\u0161tvom. To Igo \u017eeli da otkrije, da obznani, ali na jednom veoma visokom poetskom nivou. Tek kada ovo znamo, mo\u0107emo tuma\u010denje dopuniti takozvanim vanknji\u017eevnim dru\u0161tvenim \u010dinjenicama. Slogan \u201eliberte, fraternite, egalite\u201c zna\u010dio je poziv da se na op\u0161tu gozbu \u010dove\u010danstva prime i dru\u0161tvene kategorije kojima pripadaju Kozeta i \u017dan Val\u017ean. No, to je, kao \u0161to je Igo vi\u0161e puta isticao, ostalo samo mrtvo slovo na ppairu. Jasnici nisu mogli da plate ru\u010dak u restoranu, \u0161to je, jo\u0161 pre revolucije, postalo simbol revolucionarnog bratstva. Drugim re\u010dima, nisu imali novca da plate \u010dlanstvo u tom novom utopijskom bratstvu. U njega su sada mogli u\u0107i samo bur\u017euji, sedaju\u0107i za isti sto za kojim su sedele i aristokrate.18<\/sup> Drugim re\u010dima, ugro\u017eena tela su i dalje postojala.<\/p>\n\n\n\n

Ljosa u monografiji Isku\u0161enja nemogu\u0107eg<\/em>:<\/p>\n\n\n\n

Viktor Igo i \u201eJadnici\u201c<\/em>. Videti: Llosa 2007. Posebno je upe\u010datljivo \u010detvrto poglavlje<\/p>\n\n\n\n

\u201eVeliki teatar sveta\u201c (87\u2013104), u kojem Ljosa, izme\u0111u ostalog, poredi Igoa sa Kalderonom de la Barkom (92\u201394).<\/p>\n\n\n\n

Tenzije ne samo da su ostale nego su se i znatno produbile. Ni E\u017een Si ni Viktor Igo ne opisuju temeljno vulgarne navike niti prljav\u0161tinu u kojoj \u017eive pripadnici osiroma\u0161ene kategorije. \u017dan Val\u017ean se pokajao za svoje grehe, a put vrline koji je izabrao na po\u010detku romana nagra\u0111en je i duhovno i materijalno. Ali, kao \u0161to smo ve\u0107 istakli, estetski prostor za takav preobra\u017eaj obezbe\u0111uju Igoova vrhunska ironija i groteska.19<\/sup> Te naivnosti bio je sasvim svestan, \u0161to se mo\u017ee videti tamo gde ta ironija izostaje, kao \u0161to je to, na primer, slu\u010daj sa romanom Poslednji dan na smrt osu\u0111eno<\/em>g, gde glad kod robija\u0161a stvara nepopravljivu sklonost ka zlu. To nisu jadnici, ve\u0107 jadni zlikovci.20<\/sup> Dakle, fiziolo\u0161ka ugro\u017eenost tela kontekstualizuje se kao intrinzi\u010dna predstava o nepripadanju svetu \u010dove\u010danstva. Time se dovodi u pitanje i predstava o duhovnim vrednostima i predstava o mogu\u0107nosti preobra\u017eaja. Zbog toga se roman Poslednji dan na smrt osu\u0111enog <\/em>mo\u017ee nazvati modernisti\u010dkim romanom. Ugro\u017eenost tela prikazana je kao jedna sveop\u0161ta konstanta ljudske egzistencije. U ovom romanu nema takve upe\u010datljive figure kao \u0161to je biskup Digne da ih preusmeri na put pravde i vrline. Barokna mistika preobra\u017eaja, koja u Jadnicima <\/em>nosi telo groteske, nestaje u modernisti\u010dkoj teskobi tamnica.<\/p>\n\n\n\n

I ovde postaju sasvim jasni paradoksi koji se kriju u spolja\u0161njem pristupu knji\u017eevnom delu. Nije sporno to da u oba romana (Jadnici <\/em>i Poslednji dan na smrt osu\u0111enog<\/em>) Igo protestuje protiv nepravednog dru\u0161tvenog sistema. No, tako\u0111e, nema sumnje da je re\u010d o dva potpuno razli\u010dita umetni\u010dka sveta. A za to je, u isto vreme, potrebno opisati ne samo obi\u010dne ve\u0107 i originalne, samosvojne, genijalne dobrotvore. Za jednog od njih, oca Mirijela, re\u010deno je na po\u010detku romana da je, kao svi veliki ljudi, \u201epatio od nesanice\u201c<\/p>\n\n\n\n

(Hugo 1995: 14). Ne krije li se u toj ve\u010ditoj budnosti oca Mirijela neprestana estetska budnost, umetni\u010dka, \u010ditala\u010dka i stvarala\u010dka nesanica Viktora Igoa, ogromna disciplina i ogromno nadahnu\u0107e, sjedinjeni u panoramsku viziju \u017eivota? Svaki Igoov hranitelj jeste jedan genije hri\u0161\u0107anstva. U svakom njegovom postupku, velikodu\u0161nom a opet originalnom, vidljiva je Igoova \u017eelja da postane Rene \u0160atobrijan.21<\/sup> Sam Igo \u017eeli da bude novi umetnik vrline, novi genije politike i francuskog preporoda. Zato su duhovni hranitelji i dobrotvori mnogo \u017eivlji, realniji i interesantniji nego Dikensovi.<\/p>\n\n\n\n

Dikensu je, u tom smislu, mnogo bli\u017ei E\u017een Si nego Viktor Igo. Hranitelji u njegovim romanima nisu nikakvi geniji, i premda su i sami deo pariskih misterija, oni se jo\u0161 manje mogu nazvati nekakvim misti\u010darima. Kod njega je geto, tako\u0111e, svet i netaknut estetskim tenzijama. Ali njegovi hranitelji i izbavitelji tako\u0111e ostaju netaknuti retori\u010dkim paradoksima. Zbog toga su Sijeve slike duhovnog preobra\u017eaja neuporedivo manje originalne nego Igoove. Njihova su\u0161tina se sastoji u ideji o kulturi i u\u010dtivosti. Me\u0111utim, sva tri pomenuta pisca imaju kao zajedni\u010dku crtu tendenciju ka moralisanju, didaktici, ili, kao u slu\u010daju Viktora Igoa, tra\u017eenje neke vi\u0161e, misti\u010dne eti\u010dke dimenzije.<\/p>\n\n\n\n

Nijedan od njih ne miri se s tim da na gozbenim slikama odnos izme\u0111u visoke i niske klase prika\u017ee kao neku neutralnu biolo\u0161ku ili sociolo\u0161ku zakonitost, a to je upravo ono \u010demu \u0107e te\u017eiti pisci evropskog naturalizma. Kao \u0161to mo\u017eemo videti, predstava o ugro\u017eenom telu u najve\u0107em broju slu\u010dajeva izra\u017eava se pomo\u0107u predstave o gladi. Telo ne mo\u017ee pripadati svetu u kojem se gladuje i u kojem postoje oni koji nemaju nikakvih sredstava za \u017eivot. Bez velikih preterivanja, moglo bi se re\u0107i da je glad jedna od najzastupljenijih tema u romanu 19. veka.<\/p>\n\n\n\n

Predstava o gladi i ugro\u017eenosti mo\u017ee se na\u0107i u pri\u010di \u201eDevoj\u010dica sa \u0161ibicama\u201c Hansa Kristijana Andersena. Zimska atmosfera opisana u pri\u010di veoma podse\u0107a na atmosferu prikazanu u Dikensovoj noveli \u201eBo\u017ei\u0107na pri\u010da\u201c.<\/p>\n\n\n\n

Slike i kontrasti su sasvim jednostavni. Devoj\u010dica je kresnula \u0161ibicu i u blesku vatrice ugledala nekoliko lepih prizora: najlep\u0161i prizor bio je slika porodi\u010dnog slavlja i bo\u017ei\u0107ne jelke. Ose\u0107a miris hrane koji dopire do nje. Zati di\u017ee pogled ka nebu i u jednom trenutku na njemu ugleda zvezdu padalicu. Upalila je jo\u0161 jednu \u0161ibicu i ugledala duh svoje bake, jedine osobe koja joj je pru\u017eila ljubav. Dakle, ugro\u017eeno telo opa\u017ea svet kojem ne pripada, a kojem bi \u017eelelo da pripada. U ovom slu\u010daju ne mo\u017eemo govoriti o klasnom odre\u0111ivanju. Me\u0111utim, pomenuta slika mo\u017ee pomo\u0107i da bolje razumemo klasno odre\u0111ivanje u Dikensovim i Igoovim romanima. Su\u0161tina je u tome da i Dikens i Igo prvo polaze od univerzalnih predstava o obilju i oskudici, pa ih naknadno konkretizuju klasnim odre\u0111enjima. U svetu koji siro\u010di\u0107e ugro\u017eava javlja se hrana koju bi oni \u017eeleli da jedu, ali im je nedostupna. Time je predstava o ugro\u017eenosti predstavljena na hiperboli\u010dan na\u010din. To je logika bajke. U navedenim primerima mo\u017ee se zapaziti ne samo to da su suprotstavljeni svetovi \u2013 svet klasnih suprotnosti i svet duhovne zajednice, ve\u0107 da se, u procesu otkrivanja zna\u010denja, jedan svet razvija iz drugoga, a ne nasuprot drugome. Nije re\u010d o nekom strogom kontrastu, ve\u0107 o tome koji se svet name\u0107e kao autenti\u010dniji. To se odra\u017eava i na poziciju tela u svetu: u svim gozbenim slikama siro\u010di\u0107i su prikazani gotovo kao nestvarna bi\u0107a, duhovi. To se naro\u010dito odnosi na likove kao \u0161to su Kozeta i Oliver Tvist. Njih dvoje su od gladi toliko izmr\u0161aveli da su telesno ni\u0161tavni. Kao fizi\u010dki ni\u0161tavni, ukazuje se na upravo to da oni treba da pripadaju sistemu izrabljivanja. Me\u0111utim, na kraju se ta fizi\u010dka ni\u0161tavnost kontekstualizuje kao duhovna dimenzija. Oliver je gladan, ali mu je lice \u010disto. Duhovi ne pripadaju svetu materije, ali zato pripadaju svetu zajednice. Biti duh \u2013 dakle, ima smisla.<\/p>\n\n\n\n

ZAKLJU\u010cAK<\/h3>\n\n\n\n

Roman XIX veka posredstvom motiva hrane, prostora i tela osvetljava dru\u0161tveni polo\u017eaj likova i slo\u017eene me\u0111uljudske odnose. U neposrednijim i jednostavnijim prikazima akcenat je na telu i okolnostima u kojima se hrana konzumira, dok slo\u017eenije inscenacije \u2013 kroz enterijere i gozbene scene \u2013 grade kontraste izme\u0111u bogatstva i siroma\u0161tva. Takvi kontrasti posebno dolaze do izra\u017eaja u delima Balzaka, Dikensa i Igoa. Opisi hrane i prostora ujedno simbolizuju unutra\u0161nje sukobe likova i vrednosne razlike koje oblikuju njihove sudbine. Na taj na\u010din roman ne osvetljava samo spolja\u0161nje dru\u0161tvene slojeve, ve\u0107 doti\u010de i njihove dublje metafizi\u010dke dimenzije \u2013 pitanja pravde, otu\u0111enja i ljudske patnje.<\/p>\n\n\n\n

BIBLIOGRAFIJA<\/h3>\n\n\n\n

Izvori<\/em><\/p>\n\n\n\n

Balzac, Honor\u00e9 de. 1887. The Alkahest; or, The House of Cla\u00ebs<\/em>. London: George Routledge & Sons.<\/p>\n\n\n\n

Balzac, Honor\u00e9 de. 1993. P\u00e8re Goriot<\/em>. Norwalk, CT: The Easton Press.<\/p>\n\n\n\n

Dickens, Charles. 1949. The Adventures of Oliver Twist<\/em>. Oxford: The Oxford University Press.<\/p>\n\n\n\n

Dickens, Charles. 1949. Oliver Twist<\/em>. London: The Oxford University Press.<\/p>\n\n\n\n

Hugo, Victor. 1881. Actes et paroles<\/em>, vol. 32. Paris: J. Hedel.<\/p>\n\n\n\n

Hugo, Victor. 1995. Les Mis\u00e9rables<\/em>. New York: Modern Library.<\/p>\n\n\n\n

Hugo, Victor & Amon Evelyne. 2001. Pr\u00e9face de Cromwell: drame romantique<\/em>. Paris: Larousse.<\/p>\n\n\n\n

Literatura<\/em><\/p>\n\n\n\n

Anderson, Roland. 1986. \u201eStructure, Myth, and Rite in Oliver Twist\u201c. Studies in the Novel<\/em>, 238\u2013257.<\/p>\n\n\n\n

Banerjee, Jacqueline P. 1984. \u201eAmbivalence and contradictions: The child in Victorian fiction\u201c. English Studies<\/em>, 65 (6): 481\u2013494.<\/p>\n\n\n\n

Brombert, Victor H. 1986. Victor Hugo and the Visionary Novel<\/em>. Cambridge: Harvard University Press.<\/p>\n\n\n\n

Cazamian, Louis. 2013. The Social Novel in England 1830\u20131850 (RLE Dickens)<\/em>, vol. 2. London: Routledge.<\/p>\n\n\n\n

Eagleton, Terry. 2006. Criticism and Ideology: A Study in Marxist Literary Theory<\/em>. London: Verso Books.<\/p>\n\n\n\n

Grant, Richard B. 1968. The Perilous Quest: Image, Myth, and Prophecy in the Narratives of Victor Hugo<\/em>. Durham: Duke University Press.<\/p>\n\n\n\n

Grossman, Kathryn M. 1994. Figuring Transcendence in Les Mis\u00e9rables: Hugo\u2019s Romantic Sublime<\/em>. Carbondale: Southern Illinois University Press.<\/p>\n\n\n\n

Houston, Gail Turley. 1994. Consuming Fictions: Gender, Class, and Hunger in Dickens\u2019s Novels<\/em>. Carbondale: Southern Illinois University Press.<\/p>\n\n\n\n

Hutchinson, Allan C. 1993. \u201eLes Mis\u00e9rables Redux: Law and the Poor\u201c. Southern California Interdisciplinary Law Journal<\/em>, 2 (2): 199\u2013244.<\/p>\n\n\n\n

Kincaid, James R. 1992. Child-Loving: The Erotic Child and Victorian Culture<\/em>. London & New York: Routledge.<\/p>\n\n\n\n

Llosa, Mario Vargas. 2007. The Temptation of the Impossible: Victor Hugo and Les Mis\u00e9rables<\/em>. Westport: Greenwood Publishing Group.<\/p>\n\n\n\n

Lugg, C. W. 1989. A Comparative Study of London and Paris in Some of the Works of Victor Hugo and Charles Dickens. <\/em>London: Polytechnic of North London.<\/p>\n\n\n\n

Masters-Wicks, Kathleen. 1994. Victor Hugo\u2019s Les Mis\u00e9rables and the Novels of the Grotesque<\/em>. New York: Peter Lang.<\/p>\n\n\n\n

Prawer, Siegbert Salomon. 2014. Karl Marx and World Literature<\/em>. London: Verso Books.<\/p>\n\n\n\n

Ruggiero, Vincenzo. 2003. \u201eVictor Hugo and Octave Mirbeau A Sociological Analysis of Imprisonment in Fiction\u201c. Cahiers de defense sociale<\/em>, 246\u2013262.<\/p>\n\n\n\n

Stoun, Harry. 1979. Dickens and the Invisible World: Fairy Tales, Fantasy, and Novel-Making<\/em>. Bloomington: Indiana University Press.<\/p>\n\n\n\n

Swingewood, Alan. 1976. The Novel and Revolution<\/em>. London: Macmillan.<\/p>\n\n\n\n

Waller, John. 2005. The Real Oliver Twist: Robert Blincoe: A Life That Illuminates an Age<\/em>. London: Icon Books.<\/p>\n\n\n\n

Warren, Andrea. 2011. Charles Dickens and the Street Children of London<\/em>. Boston: Houghton Mifflin Harcourt.<\/p>\n\n\n\n

Watt, Ian. 1957. The Rise of the Novel: Studies in Defoe, Richardson and Fielding<\/em>. London: Chatto & Windus.<\/p>\n\n\n\n

Williams, Raymond. 1977. Marxism and Literature<\/em>, vol. 1. Oxford: Oxford University Press.<\/p>\n\n\n\n

BANQUETING SCENES AS A MARKER OF SOCIAL STATUS IN THE 19TH-CENTURY NOVEL<\/h3>\n\n\n\n

Abstract<\/em>: This paper portrays the relationship between the banquet image and the position of the character\u2019s body in the world in the 19th-century novel. Using a phenomenological approach \u2013 which includes linguistic analysis, close reading, and existential analysis of image meanings \u2013 we hypothesize that the banquet image serves to problematize and reflect the body\u2019s position through transitions between different artistic and social worlds. We focus particularly on analyzing the social determination of the body within two contexts: a society governed by class relations and a society free from class relations, examining images of class decay, the relationship between the natural and artificial worlds, and the symbolism of belonging and non-belonging. The analysis includes examples of the banquet scenes in the works of Charles Dickens, Honore de Balzac and Victor Hugo, demonstrating how banquet imagery functions as a marker of social status and social relations. The study reveals that the banquet image is not merely a decorative motif but a complex phenomenon that, through the body\u2019s relationship to food and feasting, reflects deeper social, existential, and class conflicts in 19th-century literature.<\/p>\n\n\n\n

Keywords<\/em>: banqueting scenes, body position, social world, class, class relations, class decline, natural, artificial, belonging, non-belonging, social status<\/p>\n\n\n\n

ENDNOTES<\/h3>\n\n\n\n

[1] pavlepavlovic100@gmail.com.<\/a><\/p>\n\n\n\n

[2] O Marksovom shvatanju knji\u017eevnosti videti: Watt 1957; Swingewood 1976; Williams 1977; Eagleton 2006; Prawer 2014.<\/p>\n\n\n\n

[3] O dru\u0161tvenom ure\u0111ivanju u Dikensovim romanima videti: Cazamian 2013.<\/p>\n\n\n\n

[4] \u201eFor the next eight or ten months, Oliver was the victim of a systematic course of treachery and deception. He was brought up by hand. <\/em>The hungry and destitute situation of the infant orphan was duly reported by the workhouse authorities to the parish authorities\u201c (kurziv na\u0161) (Dickens 1949: 11).<\/p>\n\n\n\n

[5] Temom kanibalizma i izgladnjivanja u Oliveru Tvistu <\/em>bavio se Roland eseju \u201eStructure, Myth, and Rite in Oliver<\/p>\n\n\n\n

Twist\u201c (Anderson 1986: 238\u2013257).<\/p>\n\n\n\n

[6] Videti, tako\u0111e: Banerjee 1984: 481\u2013494.<\/p>\n\n\n\n

[7] \u201eNe mo\u017ee se o\u010dekivati da \u0107e ovaj sistem uzgoja proizvesti nekakav bogzna kako bujni usev. Kada je napunio devet godina, Oliver Tvist je bio bledo mr\u0161avo dete, uzanog stasa i izuzetno malih dimenzija. Ali priroda ili nasle\u0111e usadi\u0161e u njega \u010dvrst i plemenit duh\u201c (prevod je na\u0161).<\/p>\n\n\n\n

[8] Ve\u0107 devedesetih godina pro\u0161loga veka tuma\u010di Dikensovog dela odnos izme\u0111u gladi i dru\u0161tvenog odre\u0111ivanja razmatraju sa stanovi\u0161ta rodnih razlika. Videti, na primer: Houston 1994. Po na\u0161em mi\u0161ljenju, to je pogre\u0161an pristup. Fenomen gladi i oskudice kod Dikensa ima jednu specifi\u010dnu i prepoznatljivu literarnu dimenziju.<\/p>\n\n\n\n

[9] Videti: Warren 2011.<\/p>\n\n\n\n

[10] Ovim bitnim elementom Dikensove poetike bavio se, izme\u0111u ostalih, Hari Stoun u knjizi Dickens and the Invisible World: Fairy Tales, Fantasy, and Novel-Making <\/em>(Stoun 1979).<\/p>\n\n\n\n

[11] \u201eZbog toga je gospodin Bambl, mi\u010du\u0107i stolicu malo-pomalo, uskoro umanjio razdaljinu koja ga je delila od matrone, i nastavljaju\u0107i da kru\u017ei unakolo, primakao ju je, pravovremeno, stolici u kojoj je matrona sedela\u201c (prevod je na\u0161).<\/p>\n\n\n\n

[12] Do sada, koliko nam je poznato, komparativnoj analizi gozbenih slika u Dikensovim i Igoovim romanima nije posve\u0107eno dovoljno pa\u017enje. Dosada\u0161nje analize uglavnom su usmerene na uop\u0161tenu sliku ekonomske i dru\u0161tvene stvarnosti koju nam ova dva pisca daju u svojim najpoznatijim romanima. Takvu jednu analizu predstavlja Lugova monografija (Lugg 1989).<\/p>\n\n\n\n

[13]  Kod Viktora Igoa fenomen duhovnog preobra\u017eaja u bliskoj je vezi sa upotrebom romanti\u010darske ironije i do\u017eivljajem uzvi\u0161enog. Videti: Grossman 1994.<\/p>\n\n\n\n

[14] O odnosu izme\u0111u bogatih i siroma\u0161nih u Igoovim Jadnicima<\/em>, videti: Hutchinson 1993: 199\u2013244.<\/p>\n\n\n\n

[15] O dru\u0161tvenom odre\u0111ivanju u Igoovom romanima videti, na primer: Ruggiero 2003: 246.<\/p>\n\n\n\n

[16] Po na\u0161em mi\u0161ljenju, odnos izme\u0111u stvarnosti i fikcije u Igoovim Jadnicima <\/em>na najsuptilniji na\u010din analizirao je Mario Vargas Ljosa u monografiji Isku\u0161enja nemogu\u0107eg<\/em>: Viktor Igo i \u201eJadnici\u201c<\/em>. Videti: Llosa 2007. Posebno je upe\u010datljivo \u010detvrto poglavlje \u201eVeliki teatar sveta\u201c (87\u2013104), u kojem Ljosa, izme\u0111u ostalog, poredi Igoa sa Kalderonom de la Barkom (92\u201394).<\/p>\n\n\n\n

[17] Svi Igoovi bitni govori sakupljeni su u zbirci Actes et paroles <\/em>(Hugo 1881).<\/p>\n\n\n\n

[18] Igoovim do\u017eivljajem Francuske revolucije bavi se Viktor Brombert u knjizi Viktor Igo i vizionarski roman <\/em>(Brombert 1986).<\/p>\n\n\n\n

[19] Svoje shvatanje pojma groteske Viktor Igo je izlo\u017eio u \u201ePredgovoru Kromvelu\u201c (Hugo & Evelyne 2001).<\/p>\n\n\n\n

[20] O funkciji groteske u romanu Jadnici <\/em>videti: Masters-Wicks 1994.<\/p>\n\n\n\n

[21] O proro\u010dkom elementu u Igoovom stvarala\u0161tvu pisao je Ri\u010dard Grant (Grant 1968).<\/p>\n\n\n\n

SEPARAT RADA<\/h3>\n\n\n\n

Separat ovog rada (pdf), objavljenog u tre\u0107em broju \u010dasopisa Konteksti kulture: studije iz humanistike i umjetnosti<\/em> (2025), mo\u017eete preuzeti klinom na ovaj link<\/a>.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Pavle Pavlovi\u0107 [1]Univerzitet u Beogradu Matemati\u010dki fakultet Beograd, Srbija Sa\u017eetak: U radu se istra\u017euje kako se u romanu XIX veka prikazuje odnos izme\u0111u gozbene slike i pozicije tela lika u dru\u0161tvenom svetu. Primenom fenomenolo\u0161ke metode, koja obuhvata jezi\u010dku analizu, close reading i analizu zna\u010denja slika iz egzistencijalne perspektive, pretpostavljamo da gozbena slika problematizuje i osvetljava […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":1373,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[1],"tags":[],"class_list":["post-1322","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-radovi"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1322","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1322"}],"version-history":[{"count":7,"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1322\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1652,"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1322\/revisions\/1652"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1373"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1322"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1322"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/kontekstikulture.me\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1322"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}