Milijana Simonović [1]
Univerzitet u Lođu
Filološki fakultet
Lođ, Poljska
Sažetak: U radu se analizira lirski izraz u pesmi „Noć skuplja vijeka“, s idejom da se pokažu dubine pesnički ličnog, ali i slojevi klasično-religiozne tradicije s kojima Nјegoševo delo korespondira. Nastoji se istovremeno i pokazati proces kroz koji je lirski „telesni“ motivski ansambl, zajedno s lirskim ja, prošao, te se iz realističkog kruga transformisao u duhovni. Rad predstavlјa pokušaj da se još jednom pokaže i razume smisao izuzetnog stvaralačkog postupka unutar kojeg počiva širok intertekstualni kompleks, koji ne samo da ne sputava lirsku prirodu ovog dela već upravo obezbeđuje prostor za rafiniranu i duboku, istovremeno i nagoveštenu i eksplicitnu ličnu dimenziju. Svojevrsna „mudrost tela“ (teorijski bliska tek modernom dobu), erotičnost i fenomen fizičkog spajanja dva principa, muškog i ženskog, pesnički su izneti motivima koji se do kraja pesme pretvaraju u motive drugačijeg, transcendentalnog kvaliteta.
Ključne reči: „Noć skuplјa vijeka“, lirski izraz, telesnost, duhovnost, transformacija
Prva misao o književnom stvaralaštvu Petra II Petrovića Nјegoša jeste da se ono dominantno definiše u prostoru epskog izraza – Nјegoš je pesnik nacionalne heroike, kreator plejade viteških likova crnogorske istorije, mislilac koji duboko i religiozno promišlјa između objektivne i metaforične dihotomije ropstva i slobode, dobra i zla, smisla i besmisla, o suštinskim egzistencijalnim i sociološko-kulturološkim pitanjima; njegova su dela ogledalo patrijarhalnog morala i konteksta, istorija je njegova arhetipska književna pozornica. Glavno delo koje predstavlјa taj smer pesnikovog stvaralaštva svakako je Gorski vijenac (1847). U tom tonu o Nјegošu su teoretičari i istoričari književnosti već mnogo rekli – iako za proučavaoce uvek ima prostora za nove, modifikovane i savremenije interpretacije. Ovaj je pesnik, na čijim epskim stihovima kao paradigmi etičkog i filozofskog nasleđa stasavaju generacije, a što je i u užem receptivnom krugu svakako poznato, no kao činjenica i segment u opštem promišlјanju o osobinama Nјegoševog dela manje zastuplјeno, pisao, pored celog ansambla žanrovske raznovrsnosti, i lirske pesme. U susretu s njegovim lirskim pesmama ukazuje se i uzdiže stvaralac izuzetno snažne lirske definicije. Lirsku definiciju razumevamo kao autentičan izraz specifičnog ličnog/intimnog odnosa pesničkog subjekta prema objektivnoj stvarnosti – svetu, prirodi, celokupnom okruženju, ali i prema subjektivnom, unutrašnjem emocionalno-misaonom toku izraženom lirskim književnim sredstvima.
Nјegoševo delo se na hronološkoj liniji evolucije naše književnosti nalazi u razdoblјu romantizma i to u njegovoj prvoj fazi, tzv. herojskom ili patrijarhalnom romantizmu (v. Popović 1985). Ovu fazu karakteriše oslonjenost na narodnu usmenu tradiciju i nadahnutost istorijskim temama, slobodarska revolucionarna probuđenost i usmerenost ka nacionalnim temama i kontekstu. „Ступајући у књижевност са епског тла, Његош је на почетку рада, више но други, био склон спајању класицистичког и народног у нове поетске облике“ (Popović 1985: 176). I zaista, Nјegoš velikim i onim najpoznatijim delom svog stvaralaštva pripada ovoj fazi, ali postoje njegova dela koja bi se, ako se držimo ovakve klasifikacije i pesničkih osobenosti podepoha, mogla naći i u drugoj fazi tzv. građanskog romantizma (zajedno s velikom romantičarskom trijadom Jakšić–Kostić–Zmaj), koja je markirana ličnim, unutrašnjim impulsom i doživlјajem sebe, sveta i sila koji ta dva prostora prožimaju i povezuju.
Na tom, lirskom tragu raslojavanje i analiza pesme „Noć skuplјa vijeka“, koju je Nјegoš napisao u Boki Kotorskoj, u Perastu, leta 1845. godine, može doprineti celovitijem i slojevitijem razumevanju Nјegoševe kompleksne poetske veličine. Godina nastanka ove pesme (a koja je u istoriji književnosti dugo bila uzrokom neslaganja, koje je uverlјivom argumentacijom zatvorio Radmilo Marojević, v. Marojević 2001) važna je ne samo kao elemenat rekonstrukcije Nјegoševog fizičkog kretanja već i misaonog razvoja, oblikovanja i poetskog strukturisanja poimanja čoveka, sveta, geneze i ustrojstva stvari u pesnikovom lirskom izražavanju, a imajući na umu da je iste godine objavlјeno i njegovo najvažnije filozofsko-metafizičko delo Luča mikrokozma, s kojim „Noć skuplјa vijeka“ stoji u snažnoj misaono-motivskoj korelaciji. Mesto nastanka takođe nije bez značaja – prethodne 1884. godine Nјegoš je napisao još jednu značajnu lirsku pesmu, „Ljetnje kupanje na Perčanju“, dok je boravio u naslovu navedenom mestu u Boki Kotorskoj. Idiličnost pejzaža, istaknuta lepota prirode kao izraz savršenosti Tvorčevog nauma, opet nisu tek kulisa „lirskog događaja“ – obe pesme pesničkim slikama u svojim kompoziciono prvim delovima predstavlјaju snagu i dubinu duhovne, kontemplativne i moćne stvarnosti, u koju, kao svoje imanentno i pripadajuće okruženje, u jednom trenutku ulazi, u ranije nastaloj pesmi on, lirski subjekt, pesnik (Nјegoš koristi ich formu), a u „Noći skuplјoj vijeka“ ona, žena, stvarna i nestvarna istovremeno:
Док ево ти дивне виле лаким
кроком ђе ми лети –
завид’те ми, сви бесмртни,
на тренутак овај свети!
(Његош 1956: 196)
U nauci se pretpostavlјa da je (osim šezdesetak sačuvanih i poznatih) bilo još lirskih pesama u Nјegoševoj zaostavštini, ali da su one iz raznih razloga nestale, te neke i pred vladičinu smrt spalјene (prema kazivanju Nikole Mirkova Petrovića, tvrdnji priređivača kritičkog izdanja Nјegoševih dela Radovana Lalića i u studiji Petra Aleksejeviča Lavrova, v. Pižurica 2017) zbog svoje nedostojnosti liku i delu jednog vladike i nekakve (u to vreme tako shvaćene) kompromitujuće prirode. Iz današnje perspektive, uz razumevanje prilagođeno konkretnim istorijsko-kulturološkim koordinatama i značaju Nјegoševe ličnosti u njemu, činjenica da te pesme nisu stigle do naših dana stvara osećaj neprocenjive štete za još kompletnije i dublјe razumevanje stvaralaštva ovog književnog genija.
Datovanje pesme „Noć skuplјa vijeka“ je dugo bilo neprecizno i predstavlјa pravu malu odiseju,[2] ali potonje detalјne analize i rekonstrukcije ustalјuju tvrdnju da je nastala 1845. godine u Perastu, gde je Nјegoš boravio tokom leta ili prvih dana septembra. Prvi put je objavlјena 1913. godine, u Bosanskoj vili, po prepisu koji je pronašao Pavle Popović u Narodnoj biblioteci u Petrogradu, među hartijama J. P. Kovalјevskog. Original je pronađen 1955. godine u Nјegoševoj Bilјežnici; prvobitno se čuvao u porodici kralјa Nikole, a Ksenija Petrović Nјegoš poklonila ga je Istorijskom institutu na Cetinju. Originalna verzija prvi put je objavlјena s ostalim tekstom Bilјežnice 1956. godine.
Pesma je jedno od retkih Nјegoševih dela koje pesnik nije želeo da objavi za života. Delikatni karakter pesme jasno je video i vladika i neko od njegovih najbližih saradnika ili srodnika, koji je kasnije pravio ispravke u samom tekstu pesme, dodajući u naslovu deo Paris i Helena i menjajući lične oblike zamenica i glagola iz prvog u treće lice. Ova „dobronamerna neukost“ (Поповић 1988: 119) očigledno je imala za cilј da pesmu „odmakne“ od ličnosti pesnika i da njenu erotsku inspiraciju potpuno izmesti u literarni konstrukt. Ta namera je grafološki utvrđena,[3] a i lako uočlјiva. Vreme će pokazati, načinom na koji je pesma tumačena, da su i vladika i „neuki popravlјač“ bili u pravu – ova tajanstvena pesma je u tumačenjima neretko pojednostavlјivana do vulgarnosti, svođena površno i banalno na biografsku dimenziju i pesnikovu potisnutu, ali snažnu naklonost ka ženskom rodu.[4]
Iako temu i ideju ove pesme možemo povezivati s drugim Nјegoševim delima, ipak među njegovim lirskim pesmama nema nijedne koja bi po liričnosti izraza i dubini smisla mogla da se uporedi s ovom. Slika ženske lepote i njenih tajanstvenih sila javlјa se kod Nјegoša sporadično, ali više kao lirska opservacija nego kao lični doživlјaj, uvek sa zadrškom i s distance. Tako je, recimo, u opisu već pomenute „graciozne Flore“ u pesmi „Tri dana u Trijestu“, a takvo je i čuveno mesto iz Gorskog vijenca, gde se u snu Vuka Mandušića daje slika snahe Milonjića. Nјegoš je pesnik koji u svojim delima ne ponavlјa pesničke manifestacije motiva – on ponovi motiv, ali ga plasira na drugačiji način – i ovde vidimo tu pesnikovu osobinu. U oba navedena primera slike žene, pesnika vidimo i čujemo posredno. „Slabost“ prema ženi ne obuzima pesnikovo ja, nego njegovog epskog junaka; u Gorskom vijencu u snu, a ne neprilično junaku kakav je Mandušić, na javi. Snom, kao podsvesnim instrumentom, pesnik se postavlјa protektorski i prema svom junaku i prema sebi. Delikatno i pažlјivo vladika otkriva ovakva mesta, koja su, čini se, bila već granično „opasna“, pa je, tim pre, direktna ispovest o noći sa „divotnicom vilom“, u prvom licu, ispovest o lјubavnom zanosu i činu, osobito smeo pesnički izazov koji istinski jeste utemelјen u dublјem i slojevitijem poimanju stvari.
I u nacionalnom romantičarskom kontekstu pesma „Noć skuplјa vijeka“ predstavlјa jednu od najlepših, a verovatno, uz pesmu Laze Kostića „Santa Maria della Salute“, i najlepšu lјubavnu pesmu naše poezije. Tome, pored dubine i slojevitosti motiva i značenja, doprinose visoki ton i uzvišeni stil kojim je napisana. Jezik pesme i njegovi semantički smerovi su daleko od vremena u kojem je analiziramo; njegova polidimenzionalnost iziskuje kognitivni i emocionalni napor pri čitanju i razumevanju, ali celovit efekat je snažan i ostavlјa čitaoca u nekoj vrsti zanosa, bliskom zanosu samog lirskog subjekta.
Kompoziciju pesmu čine jasno vidlјiva dva dela (slično kao i u pesmi „Ljetnje kupanje na Perčanju“): prvi je opis pejzaža koji je fantazmagoričan, idiličan i kontemplativan i prikazuje jedinstvenu relaciju pejzažno-refleksivne dimenzije. U toj idiličnoj ekspoziciji pesnički subjekt zapaža veličanstvo prirode i doživlјava snažan mentalno-čulni nadražaj:
Ја замишљен пред шатором на
шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву
дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад трејазна,
а мисли се разлетиле;
красота ми ова божа
развијала умне силе
Него опет к себе дођи,
у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона
божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким
ход Дијанин величави
душу ми је напојио
– све њен в’јенац гледим плави,
О насљедство идејално,
ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска
има своје сношеније!
(Његош 1956: 195)
Ovaj deo pesme gradaciono slika idilički topos u kojem lirski subjekt, duša lјudska, doživlјava orgazmičko spajanje s nebom i, s druge strane, intuitivno očekuje realan susret u kojem ćese takvo spajanje i desiti, sa ženom. U navedenim stihovima čuje se da lirsko ja naslućuje događaj koji sledi – predčuvstvijem, kaže pesnik. Protagonista je izuzetno senzibiliziran zvucima koje čuje i slikama koje vidi (kao npr. svice – mušice ognjevite koje možemo razumeti u prenesenom značenju kao misli koje se ka komete male roje), prenadraženih je čula i uma, streca i treperi u transcendentalnom, ekstatičkom iskustvu:
стрeцaња ме рајска тресу,
а витлења муче главе.
Drugi deo pesme – uslovno rečeno erotski – počinje pojavom žene, vile koja hoda Avrorinim hodom, koja je prejudicirana opisanom čulnom i mentalnom hipersenzibilnošću. U ovom se trenutku poetska struktura pesme prelama; kosmološka, misterijska motivacija se pretvara u realističku i time postaje „provokativna“ sa stanovišta religiozno-etičke tačke u svojoj eksplicitnoj čulnosti i predstavi telesnosti kao kanala muško-ženske komunikacije. U dalјem toku prelivaće se jedna u drugu nekolike motivacije ove pesme – realistička, mitska, kosmološka, mistička, čulna, erotska, duhovna – gradeći tako ovu snažnu poetsku tvorevinu duboke misaonosti. Prikazana „objektivna“ stvarnost će se osvedočiti nizom konkretnih pesničkih slika, a onda opet, kroz sveti čin spajanja, vratiti u sferu duhovnog.
Treći, nevidlјivi deo pesme jeste takođe njen sastavni deo i on, na neki način, zatvara krug s prvim delom. Taj neizrečeni deo pojavno (ne) prikazuje lirskog subjekta koji ostaje na mestu opisanog događaja, promenjen, oduhovlјen svetim spajanjem i približen Bogu.
U temelјima motivske strukture pesma ima četiri arhitektonična motiva, među kojima, takođe, postoji dinamika i unutrašnje poetičko kretanje. Pesma počinje mističkim motivom meseca – plavom lunom. Mesec je imanentan noći, tami i misteriji, podrazumeva odsustvo dnevne, sunčeve svetlosti, ali istovremeno ima moć da obasja svojom blistavom, hladnom, srebrnom i plavom snagom. Mesec ima bogato mitološko, etnološko i tradicionalno simboličko značenje, a u Nјegoševom delu je često prisutan kao takav.[5] Središnje mesto koje je mesec dobio u slici magičeske noći ima za izvore mitopoetsko nasleđe i pesnikov odnos prema temi noći. U prvoj, mitološkoj ravni, mesec „открива сусрет и спајање (’свету свадбу’) Сунца и Земље“ (Ломпар 2010: 162), muškog i ženskog kosmičkog načela. U ovoj mitološkoj dubini, iz sfere nesvesnog, krenuli su koreni ove lјubavne i duhovne pesme. U prostornom okviru, mesec je u sredini između muškog i ženskog načela, a ovde istovremeno significira mesto (i vreme) susreta ta dva principa.
Motiv vremena je konstantan i u različitim intenzitetima sveprisutan motiv u ovoj pesmi; on teče kao ponornica celim njenim trajanjem – već u naslovu se iz pozicije objektivnosti paradoksalnim povezivanjem značenja i trajanja jedne noći i jednog veka podvlači relativitet trajanja i merenja. U opoziciji noć – vijek (kao sto godina ili kao lјudski vek, životni ciklus čoveka) – „prednost“ se daje jednoj noći koja je u univerzalno prihvaćenoj realnosti manja, kraća – ta noć je skuplјa, ona je iznad celog veka.
Zapadnoevropsko iskustvo shvatanja vremena je pravolinijsko, a život i sve što ga čini počinje i završava se u jednom trenutku u isečku nekog opšteg vremena od postanka sveta. Drugačije, relativističko shvatanje vremena u ozračju ideje o večnosti nije iskustveno utemelјeno i zbog toga je nedokazivo. Nјegoš, lirski, iz tačke dislocirane jednim drugačijim iskustvom, koje je mistično, transcendentalno i duhovno, nudi izmenjeni pogled i doživlјaj vremena. Dimenzija vremena kojoj pripada časovnikom i kalendarom merlјivi lјudski život u prikazanoj čudesnoj noći dobija drugi okvir. Lirski subjekt se izmešta iz horizontalne putanje vremena i uvodi vertikalnu osu koja za kriterijum trajanja nema nepostojanost peska u peščanom satu beskonačnosti već unutrašnje merilo smisla i približavanja božanskom iskustvu dodira s drugom dušom kao česticom univerzalnosti. Ako smrt ne označava konačnost već, i u hrišćanskom učenju, predstavlјa „odlazak na drugi svet“, gde duše nastavlјaju da žive u večnom carstvu svetlosti ili mraka, onda možda i orgazmičko iskustvo može biti shvaćeno kao le petit mort (v. Kot 1990). Tanatološki motiv umrežen je s motivom vremena i motivom telesnosti. Ideja o prisustvu božanskog kodirana je u stihovima: тренућ ми је сваки сахат, моје вријеме сад не иде – nagoveštavajući istovremeno i pitanje u kojem to prostoru vreme ne ide, gde to jedino može da vlada obezvremenjenost i da li je taj prostor dokučiv smrtnošću determinisanom lјudskom postojanju. Mnogo kasnije Ivo Andrić će, kontemplirajući o fenomenu vremena, zapisati:
Време је за мене највеће чудо.
Поимање времена, употреба
времена ме жеже и сатире, или
пливам у њему са осећајем
божанске лакоће. И у сваком
тренутку знам да је време једна
болна илузија, да је, у ствари, број
суђених откуцаја нашега била и
иза последњег, протеже се
унедоглед вечност нашег непосто-
јања, немерљива, неосветљена,
несхватљива и неизрецива, а
присутна у свакој нашој мисли, у
даху, речи и залогају времена,
осећању времена…
(Андрић 2020: 19)
Motiv telesnosti, a posredno smrtnosti i prolaznosti (povezan direktno s materijom, propadlјivošću) – drugi je tanatološki motiv u pesmi. Ipak, otvaranjem novog konteksta čovekovog postojanja u pogledu vremena i trajanja nudi se i neskriven stav da smrtnost čovekova donosi i izvesnu prednost nad besmrtnima zbog blaženstva koje mu donose čulnost i telesnost, a opet sve to s prizvukom božanskog dara i puta ka sjedinjenju sa Bogom. To jeste Hieros gamos (v. Ломпар 2010) – sveti brak, spajanje duše i Boga u hrišćanskoj i neba i zemlјe u mističkoj tradiciji, to jeste dihotomija i univerzalni princip eros – tanatos. Ovaj koncept ilustruje stih Завид’те ми, сви бесмртни, за тренутак овај свети (Његош 1956: 196), a srećemo ga u našoj pesničkoj tradiciji i kasnije, kao npr. u pesmi „Susret“ (1929) Jovana Dučića, u kojoj je centralna slika susret duše umrlog koja odlazi na nebo i anđela koji silazi na Zemlјu:
[…]
Ангел исприча причу сјајну
Шта су небески врти,
А душа целе земље тајну:
Магију љубави и смрти.
И осмехну се ангел потом
На царство вечних зрака;
Душа заплака за лепотом
Игре светлости и мрака.
(Дучић 2018: 67)
Dučić će reći i da je „пољубац сусрет најлепши на свету“ (Дучић 2018: 47), a u Nјegoševoj pesmi se motivu polјupca – цјелителни балсам свети – može pristupiti i etimološki (celiv/celitelno/iscelјujuće), ali i s konkretnometaforične strane – on predstavlјa fizičko spajanje dva bića, kao i božju manu koja hrani i duhovno upotpunjuje jedinku. U pesmi „Noć skuplјa vijeka“ pesnik u dvadeset stihova, literarnom vizuelizacijom ideje, govori o ovom spajanju – čovek se sastavlјa na početku razjedinjen svojim dualizmom kao iskra tamom obuzeta, da bi se ponovo integrisao u svetom polјupcu i odnosu koji jeste telesan, ali je iscelјujući. To je polјubac svetova, koji otvara vrata ka svojevrsnom otkrovenju. U ambivalenciju čovekove ovozemalјske prirode i duhovnih težnji koje život čine nečim većim i višim od pukog besvesnog trajanja do sudnjega dana, između iskre i tame,[6] Nјegoš pronalazi ontološki smisao. U genezi ideje ove pesme, u korelaciji s unutrašnjim trajanjem lirskog događaja, stiže se do motiva transformacije. U realističkom motivacionom okviru ona se supstituisano pojavlјuje odlaskom meseca i dolaskom Apolona tj. sunca. Prirodna smena, novi dan, svetlost drugog izvora rasvetlјava i razdvaja lјubavnike. Dionis, mitološki nosilac falusne, muške energije, napušta scenu, luna se povlači pred sunčevim zrakama i dva pogleda „свезана магическом светом силом“ se razdvajaju; mesec, kao prostor susreta dva principa, na granici između dva sveta, bledi na horizontu, a s njim nestaje i „дивотница моја млада“. Sveta sila je manifestovala svoju magičnost i bezvremenost i lirski subjekt više nije isti. Iskustvo telesnog/duhovnog spajanja je donelo promenu, a preobražajno iskustvo je lirsko ja približilo Tvorcu samom. Telo i čulnost su ovde u službi dubokog spiritualnog iskustva, svojevrsne epifanije.
Analiza pesme „Noć skuplјa vijeka“, sagledana u kontekstu biblijske i hrišćanske tradicije, odgovаra na pitanje o (ne)saglasnosti tog puta s hrišćanskim učenjem o telesnosti i polnoj lјubavi. Hrišćanska ontologija lјubavi iskazana u poslanicama apostola Pavla: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. […] И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам“ (Библија 2010: 745) ne precizira oblik lјubavi tj. ne isklјučuje telesnu, fizički iskazanu lјubav koja podrazumeva erotsko-seksualni aspekt. Najpoznatije hrišćansko delo koje slavi spajanje sakralnog i erotskog u religioznoj i pesničkoj tradiciji jeste „Pesma nad pesmama“. Uzvišena lјubav mladića i devojke, prožeta snažnim erotskim nabojem, prikazana je mnoštvom slika koje imaju svoju konkretizaciju u lјudskoj ovozemalјskoj prirodi. Uprkos tome, ova pesma ima večni status sakralnog teksta u dve religije – judaizmu i hrišćanstvu. Čini se jasnim da je „Noć skuplјa vijeka“, u svojim najdublјim slojevima, u prostoru arhetipskog i nesvesnog, intonirana doživlјajem sveta iz „Pesme nad pesmama“. Nјegoševa pesma je nastala iz iste ontološke osnove, koja je potom izazvala ceo spektar sličnosti u motivima i figurama. Poimajući hrišćanstvo kao „religiju ovaploćenja“, Nјegoševa pesma jasno afirmiše hrišćansku koncepciju smrtnog čoveka kao bića celosti, u kojem plotsko i duhovno čine jedno celo, nisu u konfliktu i suprotnosti, vođeni istom težnjom za proslavlјanjem Boga (detalјnije u: Бабић 2018). „Енергија полности није препрека за приближавање Богу ако је покренута и вођена ’дoбрим кормиларом’ – љубављу за свето/Бога. А управо то је основна потка Његошеве песме: плима њених еротских узбуђења покреће се и траје деловањем космичких сила, ’рајских стрецања’, која разум и емоције изводе из природних оквира, уводећи их у простор натприродног и божанског“ (Бабић 2018: 73).
Platonovo učenje, kao antička referenca i intertekst ovoj pesmi, lјubav predstavlјa kao nešto neodređeno, nedefinisano: „Ко је, дакле, упућен у тајне љубави, тај ће… угледати по својој природи нешто чудесно лепо, … нешто што је прво, вечно и што нити постаје нити пропада […] нешто што је само по себи и са собом једноврсно и вечно“ (Платон 1977: 83). „Платоновско схватање љубави једно је од најдалекосежнијих и нај-узвишенијих одређења човекове природе, чију суштину чини ’жудња за добром и за срећом’, ’за рађањем у лепоти’ (Платон 1979: 76) – жудња за ’растом бића’, кроз спајање са другим и вишим“ (Бабић 2018: 75).
Platon vidi i seksualni nagon – „žudnju za rađanjem“, lepim, svetim i besmrtnim: „А рађати се не може у ругоби него у лепоти. Јер здружење човека и жене је рађање. А то је божанска ствар, и то је у бићу, које је иначе смртно, бесмртан део…“ (Платон 1979: 78). U kontekstu dublјeg razumevanja pesme „Noć skuplјa vijeka“ neophodno je prihvatiti stanovište da polna lјubav između muškarca i žene nije samo seksualnost i erotika, već „њеним тајанственим дубинама пулсира жудња за изгубљеним јединством и пуноћом бића“ (Бабић 2018: 77). I ova misao je na tragu Platonove ideje o hermafroditu – celovitom biću koje su olimpski bogovi raspolutili jer ih je kao takvo, savršeno, ugrožavalo, pa se sad i zauvek neobjašnjivo gonjene tom silom te polovine traže po svetu s težnjom ka reujedinjenju.
Mistična privlačnost muškarca i žene, njihovo „ритуално-мистеријско или религијско јединство“, predstavlјaju konkretnu, otelovlјenu sliku „спајања вечно мушког са вечно женским, неба са земљом“ (Ломпар 2010: 162).
U kreativnoj kompoziciji motiva koji dolaze iz različitih motivacija – iz antičke mitologije („hod Dijanin“, poređenje „vile“ s Aurorom i Atinom, zastajanje meseca nad Inopom…), iz tradicije mističko-religiozne poezije i filozofije („rastrojstvo čula“ u mesečnoj noći, gublјenje realnog vremena u doživlјaju nadstvarnog i nadvremenog, osećaj neizrecivog blaženstva u dodiru svetog…), kao i oni koji prenose realistični izvor pesnikove inspiracije (tanani treptaji duše ispod zvezdanog neba i susret s „prelesnicom“) – Nјegoš gradi nekoliko slojeva/svetova pesme. Analogno formalnoj kompoziciji, a realizovano dinamikom pesničkih slika i smenjivanjem perspektiva, otvara se ontološka kružna struktura tri sveta – iz dubina duhovnosti koja jeste primalna, preko telesnog i putenog, do visina dosegnutog božanskog. „Песнички субјект је уверен да је доживео непосредну, екстатичну спознају више стварности (Апсолута, Бога), неупоредиву са уобичајеним дометима рационалног и чулног опажања света (и себе у свету)“ (Бабић 2018: 78). Besprekorno prateći čulno iskustvo svog protagoniste, pesma u kontinuitetu „odbija“ da svede erotski događaj i sebe na plan puke telesnosti i da čoveka, bez „iskre besamrtne“ u sebi, ostavi „по блатнојзи и мрачној јудоли, у окову мртве тјелесине“ (Његош 1923: 11). Višesmerno izmeštanje iz realnosti pesnički se postiže na različite načine – jedan od njih je i slika žene date u ovom nestvarnom, svetom trenutku. Nema ni jednog mesta u pesmi gde se žena naziva imenicom ili imenom koje bi dokazalo ili otkrilo njenu zemalјsku prirodu. „’Вилинство’ жене у песми Ноћ скупља вијека није стилска него доживљајна категорија. Истоврстан, само појачан утисак, ствара низ поређења у којима се жена пореди са богињама, Аурором и Атином; њени образи су ’ангелски’, а њена лепота ’совершенство творенија, таинствене силе боже’. Све што је на њој и што од ње долази свето је и рајско: ход, лик (’зрак’), пољупци, коса, груди…“ (Бабић 2018: 79). Ona i sve njeno je sveto, božansko. Dodir tog božanstva kroz fizički dodir, taktilno iskustvo, predstavlјa spajanje lјudskog i božanskog, smrtnog i besmrtnog. I taj sam trenutak postaje svet jer se u njemu događa sveto spajanje, i ta noć dobija nemerlјiv, bezvremenski značaj. „Лексема свето у опису љубавног сусрета јавља се три пута (’…на тренутак овај свети’; ’…к испуњењу светој жељи’; ’…стрецају светим пламом’). Ово понављање је плод дубинске, унутрашње нужности песме. Наиме, чини се да је та реч – неказана – присутна у сваком стиху, да је просто преплавила све друге речи у песми. О томе сведочи и лингвостилистички увид у текст, у којем се лако открива да ’доминантни лексички слој представљају речи из значењског круга свет/свето: Бог/божествени, небо/небески, ангелски, рајски, бесмртије. […] У целој песми оне се јављају чак тридесет и пет пута, од чега у другом, ’еротском’ делу чак двадесет и пет пута“ (Бабић 2004: 79). U pesmi „Noć skuplјa vijeka“ pesnika je vodila ista ona ruka koja ga je u Luči mikrokozma odvela u carstvo svjetovah.
O Nјegoševom odnosu prema Bogu, koji je pesnički uobličen kao apsolut i cilј do kojeg se stiže i čulno-emocionalnim sredstvima, Crnjanski na jednom mestu kaže: „Лирски тај однос према Богу, велика је новост, – после Косова Његош сја усамљен, у сунцу, над морем. Излази из таме, прва свест. Велики као и Есхил, мења нас, изводи пред Оно што је непознато и невиђено, свемогуће и свуд присутно, несхватљиво и непролазно“ (Црњански 1972: 401).
Pesma „Noć skuplјa vijeka“ donosi izvanrednu slojevitost i „дубинску двосмисленост“ (Ломпар 2010: 159) i „има вредност само као мистички доживљај“ (Савић Ребац 1966: 108). Ona pripada prostoru „erotske mistike“ i predstavlјa jedno duhovno putovanje kroz telesno/čulno/plotsko, preko navedenih centralnih motiva fizičkog/seksualnog odnosa, a onda i mudrošću imanentnom tom telu/erosu, do unutrašnjeg preobraženja. To se kretanje odvija unutrašnjom stazom čoveka, ono je slika njegove unutrašnje dinamike, otelotvorene ili pokrenute čulnim iskustvom. Pored autentično lirske atmosfere, tona, pesničkih stilskih sredstava, istovremene uzvišenosti i konkretnosti jezika, snažnog lirskog naboja, Nјegoševa specifična lirska moć se u ovoj pesmi manifestuje u poetskoj virtuoznosti gde se motiv smrtnosti/telesnosti/propadlјivosti i konačnosti, poput lirskog subjekta i istovremeno s njim, preobražava u motiv dostignute božanske duhovnosti. I možda je upravo na taj način jedno
od pitanja postavlјenih u Luči mikrokozma dobilo u ovoj pesmi odgovor.
Човјек бачен под облачну сферу –
прима л’ овдје оба зачатија?
Је л’ му овдје двострука кол’јевка?
Је л’ му земља творцем одређена
за наказу какву таинствену,
ал’ награду бурну и времену,
ал’ расадник духовног блаженства?
(Његош 1923: 2)
BIBLIOGRAFIJA
Izvori
Андрић, Иво. 2020. Знакови поред пута. Београд: Laguna.
Библија. 2005. Шабац—Ваљево–Београд: Глас цркве.
Дучић, Јован. 2018. Пјесме. Српско Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства.
Његош, Петар II Петровић. 1923. Луча микрокозма. Београд: Српска књижевна задруга.
Његош, Петар II Петровић. 1956. Његошева биљежница. Цетиње: Историски институт.
Његош, Петар II Петровић. 1982. Пјесме. Цетиње: Обод; Београд: Просвета.
Црњански, Милош. 1983. Песме. Београд: Нолит.
Literatura
Бабић, Душко. 2004. Мистика српског романтизма. Српско Сарајево:Завод за уџбенике и наставна средства.
Бабић, Душко. 2018. „Сублимирани Ерос у песми Ноћ скупља вијека“. Зборник Матице српске за књижевност и језик 61 (1): 61–87.
Врчевић, Вук. 2003. Живот Петра II Петровића Његоша. Београд: Српска књижевна задруга.
Живковић, Драгиша. 1994. „Епопеична инспирација Његошева“. Европски оквири српске књижевности III. Београд: Просвета.
Kot, Jan. 1990. Kameni potok. Beograd: Književne novine.
Лалић, Радован. 1982. „Објашњења уз Његошеве песме“. У: Његош, Петар II Петровић. Пјесме. Цетиње: Обод; Београд: Просвета.
Ломпар, Милo. 2010. Његошево песништво. Београд: Српска књижевна задруга.
Маројевић, Радмило. 2001. „Његошева ’Ноћ скупља вијека’“. Српска слободарска мисао: часопис за филозофију, друштвене науке и политичку критику 5 (11): 482–505.
Медаковић, Милорад. 1882. Петар Петровић Његош последњи владика црногорски. Нови Сад: Кньигопечатня А. Паєвића.
Haksli, Oldos. 2020. Vrata recepcije (i raj i pakao). Beograd: Kosmos; Podgorica: Nova knjiga.
Harington, Wilfrid Ј. 1993. Uvod u Novi zavjet – spomen ispunjenja. Zagreb: Kršćanska sadašnjost.
Pižurica, Krsto. 2017. „Jedna intima (i jedna pjesma) Vladike Rada“. Lingua montenegrina X/2 (20): 587‒598.
Платон. 1979. Ијон, Гозба, Федар. Београд: БИГЗ.
Поповић, Миодраг. 1985. Историја српске књижевности: романтизам: књига друга. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Popović, Branko. 1977. Njegoševo „Slovo ljubve“. Umetnost i umeće: ogledi o književnoj umetnosti. Beograd: Prosveta, 119–137.
Савић-Ребац, Аница. 1966. „Песник и његова поезија“. Хеленски видици. Београд: Српска књижевна задруга.
Соловјов, Владимир. 1988. Смисао љубави. Београд: Сфаирос.
Црњански, Милош. 1972. Лирика.Проза. Есеји. Нови Сад: Матица српска; Београд: Српска књижевна задруга.
Internet izvor
Милијић, Душан. „Његошева Ноћ скупља вијека и њена три парадокса“. Pulse. https://pulse.rs/noc-skuplja-vijeka/ (pristupljeno 7. 11. 2024).
THE LAYEREDNESS OF NJEGOŠ’S LYRICAL EXPRESSION IN THE POEM “A NIGHT OUTLASTS A CENTURY”
Abstract: The paper analyzes the complexity of lyrical expression in the poem “A Night Outlasts a Century”, aiming to reveal the depths of the poetically personal while also considering the layers of classical and religious traditions that resonate with Njegoš’s work. Additionally, it explores an ontological process through which the lyrical motif of the “body”, along with the lyrical self, evolves and transforms from a realistic context into a spiritual one. The paper seeks to understand the meaning of an exceptional creative process that encompasses a wide intertextual network. This complexity not only enhances the lyrical nature of the work but also allows for a refined and profound personal dimension, both hinted at and expressed explicitly. Themes such as a “wisdom of the body” (a concept more closely associated with the modern age), eroticism, and the physical union of male and female principles are poetically depicted. By the end of the poem, these motifs transform into a different, transcendental quality.
Keywords: “A Night Outlasts a Century”, lyrical expression, body, spirituality, transformation
ENDNOTES
[1] milijana.simonovic@filologia.uni.lodz.pl.
[2] Detalјan uvid u hronologiju datovanja, grešaka i njihovih ispravlјanja dao je Dušan Milijić u tekstu „Његошева ’Ноћ скупља вијека’ и њена три парадокса“. https://pulse.
rs/noc-skuplja-vijeka/ (posećeno 7. 11. 2024).
[3] Videti u tekstu „Аутограф биљежнице“ u: Његош 1956.
[4] Nјegoševa „konpulzivna“ naklonost prema ženskom rodu je prilično neuverlјivo (a čini se i tendenciozno) dokazivana citiranjem delova iz nekih njegovih pisama, stihovima (kao npr. onim iz pesme „Tri dana u Triestu“ [1844] u opisu graciozne Flore koja „pogledom svojim očaranim paka’ u raj može pretvoriti“), ali i svedočenjima Nјegoševih savremenika.
[5] Miloš Crnjanski je, po lirskoj bliskosti, razumevao mesto i simboliku meseca kod Nјegoša, a u stihovima pesme „Nјegoš u Veneciji“ ga evocira:
Насмешио се последњи пут.
У прозору се сјаше као запети лук,
као Месец у води, млад и жут,
Риалто
(Црњански 1983: 59).
[6] Posebna tema, ovde i u uvodu tek nagoveštena, jeste višeslojna komplementarnost pesme „Noć skuplјa vijeka“ i Luče mikrokozma.
SEPARAT RADA
Separat ovog rada (pdf), objavljenog u drugom broju časopisa Konteksti kulture: studije iz humanistike i umjetnosti, možete preuzeti klinom na ovaj link.